Србски соколи у Великој Кикинди

У Банату пре Првог светског рата угарске власти дозвољавале су оснивање друштава само у строго гимнастичком смислу. Чим би друштво хтело да пружа отпор, власти су забрањивале даљи рад друштва. Тако су Срби у Банату основали 1908. девојачки Соко у Кикинди, 1908. Врањево, затим 1910. оснивање срп. гимнастичког друштва у Вршцу, 1907. „Снага” у Мокрину, 1911. Српски Соко у Панчеву, Српски Соко у Великој Кикинди, 1914. Бечкереку. (1) У Великој Кикинди учитељ Славко Лаковић окупио је око тридесет младих људи са жељом да оснује соколско друштво. Кикинда је била соколска матица за Банат. Помогла је оснивање соколских гнезда, па је и у Будимпешти била њена филијала. (2) У пролеће 1910. учитељ Славко Лаковић сазвао је тридесеторицу младих људи. Пре тога се састао у Сремским Карловцима са др. Лазом Поповићем. Приликом слања на одобрење, правила су морала бити преведена на мађарски језик. Име „Српски Сокол” није било преведено, па су правила враћена натраг да се и име преведе. Правила су потврђена 30 јуна 1912, па је друштво почело да ради. Доведен је Бранко Ролер из Новог Сада за вођу. Од црквене општине друштво је добило земљиште, на коме су чланови за летњи рад направили дрвену кућу и довукли 500 кола песка. Соколске филијале тражили су Мокрин, Карлово, Турски Бечеј, Врањево, Меленци, Бечкерек, Башаид и Сент-Мартон, док је у Ади постојало друштво, већином са ђацима вежбачима. И у Будимпешти се радило на оснивању Соколског друштва, али власти су правиле сметње. Нека места у околини Пеште пријавила су се за филијале. Друштво је 1913. приредило прву јавну вежбу, за коју је публика показала велики интерес, па је полиција почела јаче мотрити на Соко. Посебна пажња је 1914. посвећена филијалама, које су обилазили начелник и старешина. У селима су соколи наилазили на свесрдан пријем. Припремали су се за одлазак на свесоколски слет у Љубљани, а у Кикинди је заказан соколски слет из свих филијала, који је одржан, са великим успехом. У подне су сазнали за Сарајевски атентат, али је ипак одржана јавна вежба. На иницијативу Новог Сада покренута је акција за оснивање жупе. Око тога су настојали Лаза Поповић и Стеван Жакула. Жупа је била основана у Новом Саду, за старешину је изабран Бајазетов, а за заменика Лаковић. Рад у друштву водили су Лаковић, Ролер и остале старешине бесплатно. Друштво се издржавало од чланарине. Посебан део споменице био је посвећен филијалама друштва. Филијале су живеле својим посебним животом, иако су биле под надзором друштва. Филијали у Великом Бечкереку старешина је био М. Стефановић. Филијали у Меленцима старешина је био С. Попов. Филијали у Турском и Новом Бечеју старешина је био др. Б. Јовановић. Основана је филијала у Карлову са старешином С. Црквењаковим. У Споменици је опширно приказан рад друштвене филијале у Будимпешти, којој је први старешина био др. К. Десимировић. Омладина је учествовала у раду будимпештанског Српског Сокола, приређујући излете у околна српска села и подржавала народни дух код српског елемента у Мађарској. Нарочити успех имали су у селу Ловри, које је дало петорицу добровољаца за српску војску. Постојала је друштвена филијала у Ади. Све филијале радиле су до почетка Првог светског рата, када су морале да престану са радом. (3) На интервенцију полиције у министарству унутрашњих дела у Будимпешти било је забрањено оснивање српског сокола у Великом Бечкереку. Па је зато друштво организовано као подружница Српског сокола из Велике Кикинде. Организацију је спровео Бранко Ролер. Ролер је отишао у удружење српске трговачке омладине и ту почео свој рад. Говорио је о сврхи соколства и утицај на неорганизовану и несложну омладину. У свом делу „Алкохол и соколство” Ролер је истакао : „Идеја соколска је идеја народног здравља, народне снаге и јакости, да народ испуни своје задаће и одупре се свима препрекама. Да народ задобије сретну и јаку будућност.” и још „Соколски рад је самопожртвовањем, самопрегоревањем и љубављу прожет рад, посвећен своме роду. Задаћа соколства је да одржава прави српски дух, а то је : дух слободе, дух братства и једнакости и дух културног развоја и напретка. Под именом Соко замишљамо ми једну слику правог свесног Србина, који је врсни преставник, живи израз снаге, тежњи и способности васколиког српског народа. Соко треба да је персонификација несломљивог отпора нашег жилавог народа и онај стуб на коме почива сигурна залога остварењу идеала српског народа. Соколу стално пред душом лебди свети задатак свију нас, свети аманет наших предака : да разбијемо онај тамни облак, који нам још заклања наше сунце слободе”. Ролер је у свом делу „Алкохол и соколство”на страни 11 упозорио српске соколе да се клоне алкохола, јер ће алкохол више нашкодити него обесна Турска сила, лукава бечка политика и шовинизам мађарске владе. Такође у Ролеровом чланку „Потреба и задатак Српског сокола” који је штампан у „Бечкеречким Новинама” бр. 24-28. од 1913. истакнуто је „школе су нам изложене самовољним нападима државне власти, хоће не само од својих, већ и од наших завода да створе такове, који ће нам бити непријатељи” и „Српски се народ само тако може спасти ако што више нас ступимо у Соколе”. (4)

Српски соко одржао је у Великој Кикинди слет Банатских сокола на Видовдан 1914. Након тога дана била су соколска друштва укинута, а виђенији представници интернирани. Вође Српског сокола у Великој Кикинди Бранко Ролер, Славко Лаковић, Милутин Јакшић и други били су затворени и осуђени од суда у Сегедину. (5) Старешина Славко Лаковић и заменик старешине Коста Шевић, били су осуђени на две године и 6 месеци робије; а начелник друштва Бранко Ролер, на три године робије.

После рата друштво је обновљено. Прва скупштина одржана је 21 априла 1919. Првих година био је слаб рад друштва. У години 1923. друштво је појачало свој рад. Први жупни слет у Великој Кикинди био је 1924. У Великој Кикинди приређена су још два слета, 1929. и 1933. (6) Соколска фанфара у Великој Кикинди основана је 4. априла 1924. (7) На Главној годишњој скупштини жупе Велики Бечкерек одржаној 7 марта 1926. одлучено је да на слет у Праг иде и фанфара из Кикинде као жупска фанфара. (8) У Југословенском Соколском календару за друштво истакнуто је : Старешина је био Стојан Јакшић, заменик начелника Рада Илијин, начелница Мила Веселиновичева, тајник Миливој Ћирилов, предавач Младен Ђукин. Чланова је било 238, чланица 117, вежбача 55, вежбачица 22, мушког нараштаја 60, женског нараштаја 26, мушке деце 150, женске деце 120, чланова у одори 52. Користили су школу за вежбе, организовали су јавне вежбе, сарадника је било 6, предњака 36. Књижница је имала 488 примерака. (9)

Соколско друштво Велика Кикинда преузело је од 1. октобра 1930. наставу гимнастике у Државној основној школи. По соколском систему радило се у 36 одељења, од којих је свако имало, према наставном плану, по један час недељно гимнастике. Просечан број деце са којом се вежбало износио је 1.900. За свој рад соколи су имали одобрење од свих надлежних власти, укључујући Министарство просвете. Друштво је одржало своју свечану седницу 6.септембра 1930. На седници је говорио старешина друштва Стојан Јакшић. После седнице приређена је поворка, у којој су осим представника власти, војске и сокола учествовали и остали грађани. Увече је била приређена игранка. Шумадијски сељаци су дошли 5. октобра 1930. да врате посету Банаћанима. Соколско друштво је корпоративно са својом музиком дочекало госте и отпратило их у град. На банкету приређеном у част гостију 7. октобра 1930. свирали су наизменице соколска музика и соколски тамбураши. Соколско друштво је 5. октобра 1930. дочекало Крушевљане, певачко друштво „Обилић” у Великој Кикинди. У име града и занатлијског збора поздравио их је старешина друштва Стојан Јакшић. На забави истога друштва приређеној истог дана увече, међу тачкама свирала је соколска музика, а на игранци свирали су соколски тамбураши. На свечаној седници Соколског друштва 12. октобра 1930. поводом Корушког дана било је присутно преко 120 чланова. Предавање је одржао старешина среског суда Паја Клиновски, заменик старешине соколског друштва. На седници су били присутни и представници власти.

Велику Кикинду посетили су 13. октобра 1930. министри Кумануди, Сршкић и Деметровић. Министре је са осталим грађанством дочекало и соколско друштво са својом музиком. (10) Дом друштва је освећен 1 децембра 1931. Кад се решавало шта би друштво урадило за Соколску Петрову петолетку, решили су да се такозвана Стеванчева Бара исуши, пошуми и да се на исушеном земљишту направи врт доступан грађанима. Тиме је друштво преузело обавезу да претвори у врт осамнаест и по катастарских јутара. На челу техничког одбора био је инжењер Мита Николајевић, директор водне задруге у месту, а председник финансијског одбора био је адвокат др. Петар Бојанић. За исушивање је дато 300.000 динара. На челу друштва био је др. Петар Бојанић. Технички рад водио је Благоје Страјнић са Бисерком Савић-Брашован. Друштво је издало Споменицу Соколског друштва Велика Кикинда, коју је написао Стојан Јакшић. (11)

Соколи из Велике Кикинде реаговали су на догађаје у земљи и свету. Помагали су избеглице из Чехословачке. Соколско друштво у Великој Кикинди приредило је децембра 1939. соколско вече у оквиру Петрове петолетке. Прочитано је писмо чехословачког посланика у Паризу Осуског, које је упутио соколима и грађанима у Великој Кикинди, захваљујући на гостопримству указаном избеглицама из Чехословачке, у марту 1939. (12) После стварања Бановине Хрватске власт ХСС је водила хајку против соколских друштава. О положају сокола који су 1940. путовали кроз Бановину Хрватску у чланку „Пише нам један брат из Велике Кикинде“ у „Соколском Гласнику”: „Пре кратко време путовао сам у Загреб, показао сам на жељезничкој станици, због идентитета, соколску легитимацију, … међутим кад је чиновница видела да је то соколска легитимација, бацила ми је кроз прозор, изјављујући да то „ништа не вреди“. Исто ми је изјавио и кондуктер у возу, а кад сам се пожалио једном вишем чиновнику, тај ми је изјавио, да Соко у Бановини Хрватској више не постоји и да соколска легитимација нема значења. Близу Новске пришао ми је један господин и изјавио ми, да скинем соколску значку, док не дође „Заштита“ и док горе не прођем“. (13)

У сезони 1939-1940. позоришни одсек соколског друштва у Великој Кикинди је приредио 20 представа са 15 изведених позоришних дела. Играло се углавном недељом поподне. Поред бројне школске омладине, представе је посећивао велики број грађана који нису били у редовима сокола. (14) Свечаном представом Стеријине комедије „Покондирена тиква” соколско друштво у Великој Кикинди почело је 20. октобра 1940. своју трећу сезону. Т. Гранфил је као редитељ спремио комад и у њему глумио. Глума чланице сокола Брашован и сокола Ротарова била је по оцени писца чланка у „Соколском гласнику“ солидна. Нову сезону отворио је прочелник позоришта Љ. Трпковић. У свом говору изнео је смернице и васпитну улогу позоришта. Међу 500 гледалаца представе било је много средњешколске омладине. Планирано је да 26. октобра 1940. представа „Покондирена тиква” буде поновљена, као опроштајна игра Р. Ротарева, који је одлазио на одслужење кадровског рока. У чланку су најавили соколско село са програмом који је требао да изведе соколски подмладак. Поред хорског певања и рецитација требала је да буде приказана Нушићева дечја комедија „Наша деца”. (15)

Друштво је прославило „Материце” уз пригодан програм у свом дому. Говорио је просветар друштва М. Ћирилов о потреби одржавања народних обичаја и о васпитању деце по соколском систему. Деца су везала сестру Јелену Гранфил, па је подељено много поклона. Истог дана су чланови просветног одбора одржали три предавања и то др. Марко Беланић у Соколском друштву Иђош. Младен Ђукин у Бочару и инж. Мита Трифунац у Банатском Аранђелову. Предавања су имала за циљ просвећивање народа и ширење соколске идеје. (16) Управа жупе је планирала да прославу 20-годишњице одржи у Великој Кикинди 16 и 17 јуна 1940. и да истовремено одржи XV жупски слет у Великој Кикинди, а да 15 јуна 1940. одржи општа жупска такмичења чланова, чланица и нараштаја у Великој Кикинди. (17) Лист „Југословен” из Велике Кикинде, јавио је да је слет Соколске жупе Петровград, као и прослава 20-годишњице жупе Петровград, и прослава 30-годишњице Соколског друштва Велика Кикинда одложени због уредбе о зборовима. Из штампе је била изашла Споменица Соколског друштва Велика Кикинда, коју је уредио Стојан Јакшић.(18)

Друштво је прославило тридесет година рада 16 и 17 јуна 1940. Требало је да се одржи слет жупе Петровград али се одустало од слета. Такође требало је да се прослави двадесетогодишњица жупе и освећење жупске заставе коју је поклонио жупи генерал Драгутин Ристић, који је први ушао у Велики Бечкерек и Кикинду са српском војском. У Споменици се давало : Прво „Политичке прилике” износило се под насловом „Војводина у новом замаху”, национални, политички и културно-просветни рад првака војвођанског јавног живота у XIX веку. Приказан је економски живот, као и рад на задругарству, рад Матице српске и Соколског друштва. Био је приказан покрет Васе Стајића, који је за десет година неуморног рада освојио омладину Војводине. Стајићев програм био је : Свом народу служити свим силама и у тој служби не презати од каквих жртава. Имао је много сарадника, између осталих два сокола из Велике Кикинде, који су положили своје животе за своје идеале. У првом делу посланице биле су успомене првог старешине Славка Лаковића, на оснивање соколског друштва. У Споменици је посебан чланак био посвећен оснивању Соколске жупе у Угарској, на иницијативу Соколског друштва из Кикинде. Приказани су у Споменици детаљно прогони мађарских власти. Споменица је била илустрована сликама из живота и рада соколства у Угарској. (19) Соколска штампа пратила је живот сокола добровољаца, који су учествовали у Првом светском рату. Др. Иван Веселиновић преминуо је 1940. у 85 години. Пре Првог светског рата оснивао је скоро сва национална и културна друштва у Великој Кикинди, у којима је и сам сарађивао. Није желео да се истиче у друштвима. На почетку рата пребегао је у Србију са својим синовима. Ту се и ако стар, јавио у добровољце. Са српском војском прешао је голети Албаније. У соколу је истрајно сарађивао од дана оснивања. Свима је служио на углед. У бројној соколској омладини са поносом је гледао народну узданицу. Када је у мају одржана соколска смотра, и поред дубоке старости, био је први. (20) Соколско друштво приредило је соколску вечеру 1 марта 1941. Као гости присуствовали су Нико Бартуловић, књижевник и главни уредник листа „Соколски Гласник”, као и једна група сокола из Новог Бечеја.. У свом чланку у „Соколском гласнику“ Нико Бартуловић је истакао : „Асанација т.з.в. Стеванчеве баре, некадашњег ругла Кикинде, и њено претварање у парк, који ће бити понос те лепе вароши, претставља један од најзнатнијих завета, учињених у оквиру Петољетке, у читавој Југославији. То се најбоље види из чињенице, да се ту ради о читавих 18 јутара терена, где је местимице требало насипати до пет метара у вис, и где су већ удешена вештачка језера, широке алеје, гајеви црногорице, липа, топола, врба и осталог стабаља.” (21)

Соколско позориште из Велике Кикинде гостовало је 16 фебруара 1941. по други пут у Новом Бечеју. Пред препуном двораном сокола и грађана приказана је комедија у три чина “Зец” од Мјасницког. Пре почетка представе прочелник соколског позоришта из Велике Кикинде, Љубомир Трпковић нагласио је васпитну моћ соколског позоришта. На крају је рекао : “…Слобода нам је дража од свега и за њу ћемо све жртвовати … .” Соколско позориште приказало је 15. фебруара 1941. по други пут Ћоровићеву драму “Ајша”. Представи је присуствовао велики број особа са села које је привукло соколско позориште. Присуствовала су беслатно и лица која су похађала аналфабетске течајеве у граду.(22) Дечје соколско позориште у Великој Кикинди дало је 2 марта 1941. дечију комедију у три чина “Цар Ћира” од од М. Сретеновића у преради редитеља Радице Ротарева. Главну улогу имао је Ђ. Јовичин, ученик гимназије. (23) Јован Ћирилов је истакао да су његове прве успомене позоришне. Трдесетих година 20 века, у Кикинди је гледао Соколско позориште, путујуће театар који је гостовао по војвођанским градовима. На једну од тих представа одвела га је служавка. (24)

На свечаној соколској академији у Југословенском драмском позоришту 1995. управник ЈДП, Јован Ћирилов говорио је о својим успоменама из детињства у соколској кикиндској жупи. Истакао је : “Сећам се да се у великој згради кикиндске соколане одвијала богата активност. Све што се догађало може да стоји као пример целокупног соколског покрета на тлу Краљевине Југославије. … У соколани су се дешавали позоришни догађаји, театарска аматерска делатност самих чланова, али и гостовања угледних професионалаца из југословенских културних центара (међу њима … Рахела Ферари, Милан Ајваз, брачни пар Танхофер – Ивица и Томислав, Бранка Веселиновић тада Андоновић, и многи други), као и луткарско позориште које је било бајковит свет за себе. … . Кад је окупатор грунуо у нашу земљу 1941. године освојио је и соколану, тај огромни замак детињства моје генерације. … Нашем детињству дошао је крај. Дошао је крај много чему лепом, те и соколском покрету. Требало је пола века да се обнови. “ (25)

У Банату пре Првог светског рата угарске власти дозвољавале су оснивање друштава само у строго гимнастичком смислу. Чим би неко друштво хтело да пружа отпор, власти су забрањивале даљи рад друштва. Срби у Банату основали су 1907. „Снага” у Мокрину, а наредне 1908. девојачки Соко у Кикинди, … . У Великој Кикинди учитељ Славко Лаковић окупио је у пролеће 30 младих људи са жељом да се оснује српско соколско друштво. После сметњи Српски соко је почео са радом 30. јуна 1912. Друштво у Великој Кикинди било је соколска матица за Банат, па и за Будимпешту. За вођу друштва дошао је Бранко Ролер из Новог Сада. На иницијативу из Новог Сада основана је жупа Велика Кикинда. По објави рата Србији жупа и сва друштва били су укинути а њихови представници похапшени. После Првог светског рата рад друштва је био обновљен. Соколско друштво добило је свој дом 1 децембра 1931. Позоришни одсек соколског друштва у Великој Кикинди водио је Соколско позориште. Међу најкрупнијим задацима сокола за соколску Петрову петољетку била је одлука друштва да исуши Стеванчеву бару, пошуми је и направи парк. Соколи су помагали избеглице из Чехословачке. Споменица Соколског друштва изашла је 1940. Соколи из Велике Кикинде реаговали су на догађаје у земљи и свету. Између осталог помагали су избеглице из Чехословачке. После Априлског рата 1941. сва соколска друштва била су забрањена и после рата нису била обновљена. Своја сећања на позоришни живот у соколани изнео је 1995. управник ЈДП, Јован Ћирилов.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Душан М. Богуновић, „Соколска банатска Жупа у Бечкереку”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1920, бр. 6, стр. 295-301;
2. Фердо Вигеле, „Споменица Соколског друштва Велика Кикинда”, „Соколски Гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 8;
3. „Тридесетгодишњица Соколског друштва у Великој Кикинди”, „Соколски гласник”, Београд, 10 мај 1940, бр. 19, стр. 3;
4. „Споменица петнаестогодишњице Соколског друштва у Вел. Бечкереку 1912-1927, Вел. Бечкерек 1927, стр. 14, 15;
5. Душан М. Богуновић, „Соколска банатска Жупа у Бечкереку”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1920, бр. 6, стр. 295-301;
6. Фердо Вигеле, „Споменица Соколског друштва Велика Кикинда”, „Соколски Гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 8;
7. А.Т. „Соколско друштво у Вршцу”, „Соколски Гласник”, у Љубљани, 15. јунија 1926, бр. 10-11, стр. 123, 124;
8. аб., „Жупа Велики Бечкерек”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, мај 1926, бр. 5, стр. 94;
9. „Југословенски Соколски календар” 1930, Љубљана 1929, стр. 135;
10. „Соколско друштво Велика Кикинда”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. новембар 1930, бр. 27, стр. 6;
11. Фердо Вигеле, „Споменица Соколског друштва Велика Кикинда”, „Соколски Гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 8;
12. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 децембар 1939, бр. 51, стр. 2;
13. „Пише нам један брат из Велике Кикинде“, „Соколски гласник“, Београд 15.март 1940, бр. 11, стр.6;
14. „Соколски живот у Великој Кикинди”, „Соколски гласник“, Београд, 18 октобар 1940, бр. 42, стр. 2;
15. „Соколско позориште у Великој Кикинди отпочело је нову сезону”, „Соколски гласник“, Београд, 25 октобар 1940, бр. 43, стр.7;
16. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник”, Београд, 5 јануар 1940, бр. 1 стр. 5;
17. „Жупски слет и прослава 20-годишњице Соколске жупе Петровград”, „Соколски гласник”, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 6;
18. „Одложен слет Соколске жупе Петровград у Великој Кикинди”, „Соколски гласник”, Београд, 21 јуни 1940, бр. 25, стр. 2;
19. „Тридесетгодишњица Соколског друштва у Великој Кикинди”, „Соколски гласник”, Београд, 10 мај 1940, бр. 19, стр. 3;
20. „Смрт заслужног сокола Др. И. Веселиновића”, „Соколски гласник“, Београд, 11 октобар 1940, бр. 41, стр. 4;
21. „Узорно Соколско друштво”, „Соколски гласник“, Београд, 7 март 1941, бр. 10, стр. 3;
22. „Из Соколског друштва Велика Кикинда”, „Соколски гласник“, Београд, 28 фебруар 1941, бр. 9, стр. 5;
23. „Узорно Соколско друштво”, „Соколски гласник“, Београд, 7 март 1941, бр. 10, стр. 3,4;
24. „Сећање на Јована Ћирилова”, „Око соколово“, Београд, децембар 2014, бр. 53-54, стр. 28;
25. „Реч Јована Ћирилова, домаћина свечане соколске академије”, „Око соколово“, Београд, јун 1995. год, бр. 2, стр. 4;