Припреме Савеза Сокола Краљевине Југославије за одбрану отаџбине

Савез Сокола краљевине Југославије сматрао је да једино национална држава пружа сигурно јемство за опстанак и даљи привредни и културни напредак. Зато су васпитавали своје чланове као будуће браниоце народа и отаџбине припремајући их за будућа искушења.Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. Сарађивали су са сличним организацијама Народном Одбраном, Савезом добровољаца, Аеро-клубом, Јадранском стражом … .

Др. Алфред Пихлер је у својој књижици о одбрамбености истакао став Тирша о циљу одбрамбеног васпитања : „Поколење свеже и чврсто, не само поколење снаге, него и чврсте воље, које се не хваста славом својих предака, али се стара да ради по њиховом узору.” У књижици је истакнуто да је место за соколско логоровање уз границе Југославије, које су највише биле угрожене. (1)

При соколским друштвима радили су стрељачки одсеци. На Трећој главној скупштини ЈСС одржаној 29. октобра 1922. у Загребу одлучено је да се препоручи оснивање стрељачких одсека под вођством начелника друштава и предњачких зборова. (2) Одсеке су водили активни и резервни официри, чланови сокола. Соколски рад на пољу телесног васпитања обухватао је разне гране телесног вежбања, а посебно су се неговале вежбе са елементима војне обуке. Акција на народно одбранбеном пољу обухватала је шоферске течајеве, стрељачке утакмице, обуку у руковању аутоматским оружјем, у вожњи бициклима и мотоциклима. Стрељачки одсеци могли су да користе војна стрелишта и стрелишта Стрељачког савеза Краљевине Југославије. По плану рада Начелништва ССКЈ соколи су вежбали са ваздушним, малокалибарским и војничким пушкама. У соколском систему вежбања пушка је сматрана за гимнастичку справу. Са дрвеним пушкама изводила су деца разне вежбе. Савез је тежио да сва деца у соколским редовима добију дрвене пушке до Свесоколског слета планираног за 1941 годину у Београду. Дрвене пушке имале су предњи и задњи нишан па су коришћене и за обуку у нишањењу по вежбалиштима. Соколске јединице набавиле су пушку „Mars M. 10” и „Mars M. 135”. Савез је доделио жупама 25 комада ваздушних пушака „Mars” М.100 и 25 комада ваздушних пушака М.115 са куглицама и прибором. Са ваздушним пушкама вежбао је нараштај и чланство. Гађање са малокалибарским пушкама извођено је зими у соколанама а лети у слободном простору. Приређивана су такмичења у гађању, а као награда су даване ваздушне и малокалибарске пушке. Са војним пушкама вежбали су чланови после завршене обуке са ваздушном или малокалибарском пушком. При излетима, на логоровањима и у летовалиштима организовано је гађање из пушака и пиштоља. Утакмице у стрељању биле су: Војничком пушком на 400 корака, војничком пушком на 300 корака, малокалибарском пушком и ваздушном пушком. Најбољим стрелцима додељиване су медаље Добром стрелцу. Године 1939. у саставу Савеза Сокола Краљевине Југославије било је 2.343 јединице (друштава и сеоских чета) са 313 стрељачких одсека, 454 пушке и 98 ваздушних пушака. У 1936. било је 76 стрељачка одсека, 1937. основана су 73 одсека а 1938. још 154 стрељачка одсека. У стрељачком одсеку сокола у селу Беркасово одржано је више теоријских почетничких течајева у руковању војничком пушком, као и више практичних гађања војничком пушком. На дан 22 јула 1939. одржана су код села Бразде такмичења у гађању бојним метком Соколског друштва Скопље-Матица. Овим гађањем руководио је прочелник стрељачког отсека капетан I класе Александар М. Толић. Гађање је имало карактер излета, који се после гађања продужио цео дан у манастиру Св. Илија. Командант артиљеријског пука II Армијске области ставио је на расположење за извршење гађања потребно људство, материјал и транспортна средства.
Иницијативом жупског одбора СПП одржан је од 17 до 26 октобра 1939. у Инђији соколски самаритански течај. Предавао је др. Петар Илић. Предавања у соколани су посећивали многобројни учесници, оба пола и различитих година старости. По завршетку течаја одржан је испит и пригодна свечаност, којој је присуствовао у име жупе Београд ђенерал Стаја Стајић (3) У жупи Сарајево соколице су се обучавале од 1937. за народно-одбрамбени рад. Биле су формиране екипе болничарки, екипе за кување, екипе за крпљење рубља, итд. Сарајевска жупа је скупљала новац и намирнице да би у случају потребе могла самостално да води болницу. Соколице жупе Љубљане су редовно и марљиво посећивале самарићанске течајеве, које је приређивао Црвени Крст. У чланку у „Соколском гласнику“ истицало се : „На тај начин су стотине и стотине наших соколица оставиле забаву и корзо и своје слободно време навече искоришћују за то, да посећују ове течајеве и тиме помогну општој ствари, “. (4) Савез Сокола је на молбу главног одбора Црвеног Крста, упутио окружницу жупама и јединицама да свесрдно помогну Црвени Крст у свакој акцији, и да се што више њих, који не подлежу војној обавези, а нарочито чланице, пријаве одборима Црвеног Крста за добровољне службе у случају рата.(5)

Савез Сокола је у оквиру Народно-одбрамбеног рада, сем вежбања сокола у стрељачким одсецима, припремао своје чланове и чланице за одбрану отаџбине преко шоферских, једриличарских и болничарских течајева. Начелништво Соколске жупе Сарајево образовало је 1938. Народно-одбрамбени одсек, на челу са генералом Мирославом Томићем. У одсеку су били реферати : смучарски, стрељачки, једриличарски, велосипедски, за предвојничко образовање, организација прве помоћи и одбрана од ваздушних напада. На једномесечни течај Аеро Клуба жупа Сарајево упутила је 5 сокола-течајаца. (6)

Соколска жупа Београд увела је 1939. Одбрамбено васпитање. У Одбрамбено васпитање ушли су: Стрељачки отсек, Коњички, Велосипедски, Једриличарски, предспрема за војну обуку и одбрамбено васпитање жена (добровољне болничарке). Соколска пушка намењена обуци развијена је из јуришне (четничке) пушке М24 ЧК. (7) Сви чланови народно-одбрамбеног одсека Жупе Београд целе године су недељом вежбали гађање на стрелишту код „Цареве ћуприје”. Стрељачки одсек Соколског друштва Београд-Матица преко целог лета 1940. вршио је обуку у гађању из малокалибарске и војничке пушке, тако да је 209 чланова, чланица и нараштаја оспособљено за руковање и гађање из војничке пушке, а 110 нараштајаца и деце за гађање малокалибарском пушком. Референт стрељачког одсека био је мајор Рада Косовић. Жупске стрељачке утакмице одржане су 29 септембра 1940. на војном стрелишту у Јајинцима. Одржано је такмичење са војничком пушком на растојању од 200 метара. Захваљујући мајору Косовићу добијени су камиони који су све такмичаре одбацили на стрелиште и вратили их назад.

Соколи су спроводили течајеве за соколску одбрамбену приправност. У Савезу сокола одржан је једномесечни течај из народне одбране за путујуће предњаке из свих жупа (8). Жупа Београд организовала је 1940. у Београду течај за инструкторе. Учествовали су чланови из свих јединица Жупе (друштава и сеоских чета) који нису били војни обвезници. Предавачи су били соколски радници, официри и инжињери Аеро-клуба. Жупа Скопље организовала је од 1 до 14 марта 1941. предњачко-одбранбени течај у соколском дому у Скопљу. На течају било је 26 слушалаца са целе територије Жупе. Предавано је 30 соколских и војно-одбранбених предмета. Војне предмете предавали су официри. (9). У стрељачком одсеку Начелништва ССКЈ израђен је уџбеник „Потребна знања за соколске стрељачке отсеке”. У оквиру предвојничке обуке сем уџбеника за стрељачке и велосипедске одсеке штампан је 1940. уџбеник „Борбена обука у Соколству”. По уџбенику обука је обухватала : борба ножем, опис и употреба ручних бомби, правила службе везе, телефонске службе и сигнализације, телефонска служба, сигнализација, правила утврђивања, правила рушења, правила оријентације са читањем карата, јединачна и десетинска борбена обука, кратак упут за решавање задатака из борбене обуке, одбрана од падобранаца и ваздушне пешадије, четничко ратовање.(10) Соколи су сматрали да моторизација војске захтева упознавање што већег броја грађана са моторима, што се није могло извршити у војсци. Зато су соколи преузели иницијативу. (11) У вези са народнодбрамбеном акцијом сарајевски соколи приредили су течај за упознавање мотора. Течај је био бесплатан за теоретско упознавање са фукционисањем мотора и за практично управљање моторним возилом. Шоферски течај требао је да створи кадар младих људи који је могао да у случају потреба послужи народној одбрани. (12) На иницијативу чланова Соколског друштва Београд-Матица и у њиховој организацији, основан је течај с тим да курсеви буду за све припаднике београдског соколства. Муђудруштвени одбор београдских соколских друштава са одобравањем и разумевањем подупро је ову акцију. (13)

Министарство физичког васпитања народа је соколским друштвима Босанске крајине која су се изјаснила као српска додељивало пушке ради стварања одбрамбеног фронта српских крајева насупрот милитантне Хрватске сељачке заштите. Изасланик министарства извештавао је да је соколима много стало да им се доделе пушке и друга оружја којима би се омладина обучавала и потпуно оспособила за руковање оружјем. (14)

Соколи су помагали наоружавање војске колико су им средства допуштала. У част војске одржан је у Београду Јавни час 1. јуна 1940. Сав приход од Јавног часа Соколи су наменили за куповину пушкомитраљеза за Други гвоздени пук „Књаз

Михајло“. Пушкомитраљез је добила 5 чета 2 пешадијског пука.(15) Књижица „Одбрамбеност” коју је издао Савез Сокола била је и после рата у књижницама.

У свим соколским домовима у Београду 27. марта 1941. заказани су свечани соколски скупови. После одржаних манифестација у соколанама, сви соколи са заставама, у соколским одорама или у оделу са соколским значкама окупили су се у дворишту Соколског Дома Матице у Делиградској улици. Ту се већ налазило старешинство Савеза сокола и соколске жупе Београд. У 5 часова поподне неколико хиљада сокола и соколица били су сврстани у редове на летњем вежбалишту, испред дома. Скуп је отворио начелник Соколске жупе Београд Душан Јовановић. Пошто је музика интонирала државну химну узео је реч заменик старешине Соколске жупе Београд инжињер Светислав Вучковић. После њега говорио је заменик старешине Савеза сокола др. Владимир Белајчић, рекавши између осталог : „У овим судбоносним данима опет је једном стихијском снагом проговорио народ и рекао, да се слобода, част и независност ником не дају. Проговорио је глас народа који је целом свету објавио да ова генерација неће се постидети пред генерацијом које су стварале ову нашу дивну земљу …. У овим тешким данима ми хоћемо и треба да докажемо да смо достојни потомци косовских јунака и да смо поносни, што је тако”.После говора др. Белајчића испред Дома Матице формирала се соколска поворка. Соколима су се придружили четници и остала национална удружења. На челу била је соколска музика, а онда застава, старешинство Савеза и Жупе а затим соколи и соколице. Поворка је прошла улицама Делиградском, Краља Милана, Кнез Михајловом до Калемегдана где се растурила. Масе грађана, које су прекриле улице кроз које је поворка прошла топло су поздрављале соколе и придруживали се соколским узвицима. Ноћ се већ почела спуштати када је соколска поворка стигла до Калемегдана где се разишла. У Панчеву је старешина Сковран са целокупним чланством Соколског друштва Панчево изашао на улице 27. марта (16). Савез С.К.Ј. поводом 27. марта 1941. послао је телеграм младом краљу : „Југословенско соколство је спремно да неизмерну радост, којом је поздравило данашњи велики дан изрази и највећим жртвама кад их буду од соколства затражили Краљ и Отаџбина“ (17). Соколска друштва из свих области Југославије давала су подршку ступању на престо њиховог старешине краља Петра II. У листу „Дубровник“ штампан је поздрав који су упутили Соколи Дубровника и околине младом Краљу : „ и најсветији завјет да ћемо са пјесмом на уснама хрлити у бој за част младога Краља а за слободу, величину и независност Југославенске Отаџбине.“ (18) У Априлском рату Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди коjи су се састоjали од воjних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. воjску у Мостару, Габели и Чапљини. Чедо Милић, старешина Соколске жупе Мостар, jе у Невесињу слао позиве да виђениjи људи и момци, коjи jош нису мобилисани у воjску, дођу у град, да се наоружаjу и иду у Мостар. (19) Штаб Динарске дивизије који се повлачио из Сиња преко Имотског, ухватила је сеоска заштита ХСС на путу Имотски-Љубушки. (20)

У Априлском рату група соколских нараштајаца на челу са каснијим старешином др. Слободаном Ђорђевићем покушала је да се пробије до Грчке у чему није успела. После забране Савеза сокола, соколске организације прешле су на илегални рад под окупацијом. Већ априла или маја 1941. у Словенији формиран је Соколски војни савет, који је требало да организује општи отпор против окупатора. Овим саветом руководио је инг. Ладислав Бевц. Соколска легија формирана 2. августа 1941. имала је око 1.000 чланова и Соколски савет на челу. Са Соколском легијом тесно је сарађивала илегална полувојничка организација Побратим (21). Међу соколима дошло је до поделе око приступања Југословенској војсци у Отаџбини или партизанима. Део сокола у Словенији приступио је Ослободилној фронти под вођством комуниста. Др Миха Крек, подпредседник југословенске владе у Лондону, истакао је 26 априла 1942. да савезници признају само Михајловића и позвао соколе да следе упутства Драже Михајловића. (22)

Чланови соколског друштва у Новим Дулићима Душан Мандић, Благоје Дујо Бољановић и Максим Мандић припремали су Шестојунски устанак у источној Херцеговини. Предводници устанка Душан Мандић и Благоје Дујо Бољановић погинули су првог дана устанка, 6. јуна 1941. (23). ЦК СКОЈ-а у јулском прогласу издатом 1.7.1941. између осталог позвао и соколе да се боре : Уједините се млади радници, сељаци и интелектуалци, уједините се сви демократи, соколи, католици, сви млади родољуби са комунистичком омладином ради уништења фашистичких звери, ради праведне ствари Совјетског Савеза, ради ослобођења наших народа”. (24)

У јесен 1941. др Владимир Белајчић ушао је у Централни национални комитет Краљевине Југославије. У извештају Обавештајног одељења Команде Београда ЈВуО од 15. новембра 1943. истиче се да у Београду постоји соколска организација, 2.000 организованих испод 20 година, подељена на реоне и да имају честе састанке. У извештају се истиче : „Ово је једина солидна организована национална организација способна да се стави у покрет за релативно кратко време; њу сачињава омладина високе националне свести, готова за највећу жртву”. На челу организације били су : 1) инг. Света Вучковић, шеф службе у Дир. Трамваја и осветлења у Београду; 2) Адвокат Душан Јовановић, чиновник Аграрне банке; 3) Милош Роксандић, чиновник Општине београдске. Инг. Светомир Вучковић био је проваљен и ухапшен од стране Гестапоа. Био је у логору на Бањици, а затим је послат 5. новембра 1942 године у КЛ Маутхаузен (25). У Сплиту је 1941. одржан састанак Илије Трифуновића-Бирчанина са соколашем Радмилом Грђићем, Ником Бартуловићем, доктором Јакшом Рачићем, Јерком Матуличем, … . Основан је Српски национални комитет. У новембру 1942. основан је Југословенски револуционарни покрет. Бирчанин је одредио офирире за организацију јединица на обали и острвима Јадранског мора. Пропагандну акцију водио је адвокат са Корчуле др. Јурај Арнери. У Сплиту су дошли у везу са поручником Југословенске војске Словенцем Станиславом Рапотецом, који је у Сплит стигао 3 фебруара 1942. Рапотец и Стјепан Шинко су се искрцали на Корчулу почетком фебруара 1942. Рапотец је испитивао могућност десанта у Далмацији. Послала га је Команда југославенских трупа на средњем истоку и британске службе за нарочите задатке. Рапотец је напустио Југославију 1 јула 1942. и вратио се у Каиро. Арнерић и Бартуловић су се залагагали за сарадњу југословенских националиста и комуниста. Жујовић је образовао Патриотски форум У форум су ушли Нико Бартуловић, адвокат и соколски староста др Звонко Шимунић, Марко Стојанац, истакнути Србин, др Владимир матошић, Дује Иванишевић, Шири одбор : Нико Марков, Аћим Чавлина привредник Србин католик, Јово Маргетић Србин, Роко Чулић истакнути Соколац, Звонко Мурат, др Вјекослав Лауш, Иво Шаин Чичин. Генерални секретар је био др Ненад Грисогоно. У Сплиту је Национални комитет за Далмацију 9 септембра 1943. одржао седницу на којој је прихватио споразум са партизанима, који су саставили Бартуловић и Леонтић. У споразуму је стајало “1. Све се међусобне размирице остављеју по страни; 2. Казна смрти биће извршена само над онима које ратни суд прогласи злочинцима због пљачке и издаје; 3. Сви се обавезују да неће ометати акцију саботаже стратегијских објеката уколико буде била потребна.” После капитулације италијана у Сплиту завладао је црвени терор. (26) Тонко Барчот је истраживао судбину сокола на Корчули. Адвокат Јурај Арнери, који је променио презиме у Арнерић, организовао је на Корчули соколе, Орјуну, Југословенску матицу, бавио се пошумљавањем и туризмом и бринуо о 27 солунских добровољаца. Почетком августа 1941. др Јурај Арнерић је организовао прихватну подморничку станицу у троуглу село Рачишће-рт Осинац на Пељешцу-увала Кнеже, што је било договорено са енглеским обавештајним официрима током априлског рата. После Априлског рата 1941. и италијанске окупације куповао је оружје од двоје истарских морнара на служби у италијанској војсци својим и новцем двојице сарадника. Оружје је сакривено у корчуланској катедрали. Створио је широку мрежу повереника којима је преносио вести из Српског националног комитета у Сплиту. Његови су ширили кратке прегледе вести Радио Лондона, назване „Догласник”. У селу Рачишћу постојала је у међуратном периоду четничка организација, која је под својом заставом и у својим униформама наступала на соколским приредбама. Тражили су од њега да организује четнички одред што је Арнерић одбио. Истовремено он је партизанима од децембра 1941. редовно давао материјалну помоћ. Преговарао је са вођством комуниста. Иза леђа Арнерића комунистички оперативци и скојевци агитовали су међу младим соколима и увлачили их у своје редове. Преко врбованих преузимали су соколске радио-апарате и оружје скривено по црквама. Оне које нису успели да привуку оптуживали су као сараднике и шпијуне окупатора. Тонко Барчот у својој књизи „Југонационалисти на отоку Корчули” из 2007. сматра да за такве оптужбе нема релевантних доказа. Италијани су због комунистичких акција и убијања војника скоро искључиво су хапсили и узимали за таоце југонационалисте. Италијани су новембра 1942. почели да хапсе врх југонационалиста, а средином децембра Арнерића, док је излазио са брода који је стигао из Сплита, и код њега нашли четничке летке. Интерниран је у Боку децембра 1942. Арнерић је прошао кроз италијанске логоре Мамулу, Превлаку, … а после италијанске капитулације и немачке логоре. Симулирајући нервни слом доспео је у тршћанску болницу „Сан Ђовани”. После рата вратио се у Југославију, а у мају 1945 у Ријеци је био под истрагом Озне. Његове две ћерке су се прикључиле партизанима. Талијанска војска спроводила је јуна 1943. масовна срељања цивила. Комунисти су као одговорне за одмазду означиле југонационалисте. Привели су 4 младића 16.8.1943. и осудили их на смрт бацањем у јаму. (27) У листу „Славенски југ” број 8, у августу 1943. објављено је резолуцијон оснивање одреда Југословенске војске у Отаџбини, састављеног од југословенских националиста Сушака, Хрватског приморја и острва. Назван је 243 батаљон Југословенске војске у Отаџбини. Био је под командом резервног пешадијског поручника Антона Шустара и деловао је на територији изнад Сења. Јединице ЈВуО преузеле су од разоружаних Италијана острва Црес, Велики и Мали Лошињ, Силбу, Олиб и Свети Петар. Одред из Сења пребацио се на Лошињ. Партизани су их напали и после дуже борбе пристали на споразум о предаји. Кад се одред предао партизани су прекршили споразум и све их мучили до смрти. (28)

Александар Лепшановић, учесник НОБ-а је у Земуну 1940. завршио течај за соколску одбрамбену приправност. Иво Вушковић истакао је као пример Анту Новака, члана соколског друштва Трогир, који је био запослен у бродоградилишту. Италијанске окупационе власти спремале су се на свечано поринуће првог брода. Заједно са својим истомишљеницима поставио је динамит и до поринућа брода није дошло. Новак је успео да се чамцем пребаци на другу страну Трогирског канала и кренуо је у Динарске планине да настави борбу. Многи соколи Трогира дали су животе за Југославију. Иво Вушковић је написао песму посвећену соколској палој браћи :

Јуначе Соколе – клањам се

твом незнаном гробу;

затрпаном и обраслом травом.

Ти умро узалуд ниси.

Ниси крв узалуд лио

Ни узалуд на бојишту пао.

Јер темељ си поставио

за будућа покољења.

Нека Ти је вјечна слава. (29)

Пошто су соколи у Словенији учествовали у борби заједно са комунистима председник владе Словеније Борис Кидрич, у лето 1945. у Љубљани, захвалио се соколима на патриотском ставу у борби против окупатора, и у исто време најавио да соколска друштва морају да окончају своје деловање и рад. Као разлог навео је наводно приступање већине чланова српског сокола четничком покрету. (30) Део сокола повукао се из јавног живота, сматрајући да је у илегали, док су соколски предњаци наставили рад у оквиру ДТВ Партизан. Сем тога бивши соколски предњаци обављали су наставу телесног васпитања у школама и организовали слетове у Југославији. Током периода власти ткз. либерала на факултету Физичке културе у Београду одржано је 20 и 21 новембра 1969. Саветовање о Соколству у предратној Југославији (31). У истраживању повести сокола истицао се проф. др. Гојко Јаковчев, Србин католик из Бетине и учесник НОБ-а.

У редовима Савеза Сокола Краљевине Југославије 1938-1939. било је 384.000 чланова, чланица, нараштаја и деце. (32) По упутствима старешинства Савеза Сокола припремали су се за одбрану земље. У почетку су то били само стрељачки одсеци, а што се ратна опасност приближавала било је више одсека : смучарски, стрељачки, једриличарски, велосипедски, за предвојничко образовање, организацију прве помоћи и одбрана од ваздушних напада. У Априлском рату 1941. Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Соколи су се борили као добровољци при одбрани Мостара од Заштите. Учествовали у јунском устанку 1941. у источној Херцеговини. Чланови соколског друштва у Новим Дулићима Душан Мандић, Благоје Дујо Бољановић и Максим Мандић припремали су Шестојунски устанак у источној Херцеговини. Касније, у току рата чланови сокола су се поделили на припаднике ЈВуО и партизане. Припадници ЈВуО су своје активности ограничили на прикупљање оружја, шпијунажу, саботаже, одржавање везе са савезницима, припремање за савезнички десант у Далмацији. Ступили су борбу против окупатора после капитулације Италије 1943 али су их партизани сузбијали. У послератној Југославији соколи су оптужени за приступање већине чланова српског сокола четничком покрету и зато су морали да обуставе рад.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Др. Алфред Пихлер, начелник Савеза Сокола Краљевине Југославије, „Одбрамбеност”, Издање Културно-просветног завода „РАД” З.С.О.Ј. Београд, стр. 13, 36;
2. Др. Рико Фукс, „Десет година Југословенског соколског савеза”, Уредио Стане Видмар, „Југословенски Соколски календар 1930”, у Љубљани 1929, стр. 65;
3. „Стрељачки отсек ССКЈ у прошлој и идућој години“, „Соколски гласник“, бр.33, 18 август 1939, Београд 1939, стр.7; „Извештај о раду управе ССКЈ. за годину 1938 поднет на IX редовној главној скупштини ССКЈ. 23. априла 1939”, Београд,стр. 24, 54; Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год.” Скопље 1940, стр.54-55; Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр.75; „Соколски самарићански течај у Инђији“, „Соколски живот“,„Око соколово“, бр.2, Београд 4.фебруара 1940; „Соколски живот“, „Око соколово“, бр. 2 и 3, Београд 1 март 1941;
4. И.С, „Народно-одбрамбени рад наших соколица”, „Соколски гласник“, Београд, 10 новембар 1939, бр. 45, стр. 4;
5. „Соколство за Црвени Крст”, „Соколски гласник“, Београд, 2 јуна 1939, бр. 22, стр. 3;
6. „Ваздушно једриличарство у Соколству”, „Соколски гласник“, Београд, 25 октобар 1938, бр. 39, стр. 2;
7. Годишњи извештај за XX редовну годишњу скупштину 7. априла 1940, стр. 15, „Око Соколово”, бр. 4, Београд; Бранко Богдановић, „Српски Маузер”, Београд 2004, стр.89-90;
8. „Соколски живот”, „Око соколово”, бр.3, 1940, Београд; Вести Соколског друштва Београд-Матица, „Око Соколово”, бр.7, 1940, Београд, стр.119; Вести Соколског друштва Београд-Матица, „Око Соколово“,бр.8, 9 октобар 1940 Београд, стр.138; „Жупске стрељачке утакмице”, „Око Соколово“,бр.8, 9 октобар 1940, Београд, стр.136;
9. „Соколски живот”, „Око соколово”, Београд 1940, бр.7; „Два успела течаја соколске жупе Скопље“, „Соколски гласник“, Београд, 28.март 1941, бр.13;
10. Милош Тимотијевић, „Соколи Чачка 1910-1941“,Чачак,2006, стр.42-43;
11. „Око соколово“, Београд, 1939, бр. 10;
12. „Течај за упознавање мотора”, „Братство”, Осијек, аугуст-септембар 1939, бр. 9, стр. 176;
13. „Врло плодан рад Соколског друштва Београд-Матица”, „Соколски гласник“, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр.2,3;
14. Никола Жутић, „Соколи“, Београд, 1991, стр. 251;
15. Андра Мих. Петровић, „Соко и војска“ „Око соколово“, бр. 8, Београд 1940, стр. 128-129;
16. „Проглас Савеза Сокола”, „Правда“, Београд, субота 29 март 1941,стр. 6; Др. Никола Жутић, „Идеологија и политика Нике Бартуловића“, књига II/2, Београд 2010, стр.505,507; проф. Др. Гојко Јаковчев, „Учешће чланова сокола у манифестацијама 27 марта 1941. године у Београду“, „Око соколово“, Београд,септембар 1996, бр. 5-6, стр.13-14;
17. Небојша Рашо, „Српски соко Херцег Нови”, Херцег Нови, 2008, стр.80;
18. „Телеграфски поздрав Сокола“, бр.12, „Дубровник”, 29 марта 1941, Југословенска Штампарија, Дубровник, стр.2;
19. Владо Ивковић, ,,Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 53;
20. Др. Коста Новаковић, „Кнински гарнизон у краљевини Југославији”, „Грађански рат у Хрватској 1991-1995.”, Зборник радова 10, Удружење Срба из Хрватске, Београд, 2014, стр. 272;
21. Слободан Кљакић, Маријан Ф. Крањц, „Словеначки четници”, Београд, 2006, стр. 25;
22. Др. Душан Ступар, „Дража-истина о четницима”, Београд, јун 2015, стр. 72;
23. проф. др.Петар Мандић, „Јунски устанак Срба у Херцеговини 1941”, „Просвета”,Гацко,2003,стр.118,122;
24. Мр Милица Бодрожић, „Интелигенција нишког региона у устанку 1941. године”, „Нишки зборник”, Ниш, октобар 1981, стр. 109, 110;
25. Прим. Др Павле Милошевић, „Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића 1941-45”, Крагујевац 2003, стр. 62-63;
26. Др. Никола Жутић, „Хрвати југословенски четници-Дражини равногорци”, „Грађански рат у Хрватској 1991-1995.”, Зборник радова 10, Удружење Срба из Хрватске, Београд, 2014, стр. 285, 286, 288, 297, 298;
27. Милан Четник, „Фелини на Корчули двадесетог века”, „Политика”, Београд, 21.август 2022; Милан Четник, „Дражини обавештајци насукани на Мљету”, „Политика”, Београд, 22.август 2022, стр. 7;
28. Др. Никола Жутић, „Хрвати југословенски четници-Дражини равногорци”, „Грађански рат у Хрватској 1991-1995.”, Зборник радова 10, Удружење Срба из Хрватске, Београд, 2014, стр. 301-303;
29. Иво Вушковић, „Соколство на плавом јадрану”, „Соколски Зборник 1863-1963”, Буенос Ајрес 1963, стр. 86, 87;
30. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 89, 90;
31. Момир Синобад, „Југословенско учитељство и Соколство“, „Саветовање улога обновљеног Соколства ….“, Јун 1996, Београд, стр.137;
32. „Око соколово“, Ванредни број, јануар-април 2008,Београд, стр.28;