СОКОЛСКА КУЛТУРА

Циљ српских сокола био је : „Наш соколски рад, који има за задатак телесно и душевно васпитање нашег народа, нека буде у исто време и што већи подстрек за наше национално осећање, са крајњим циљем присајединења нашем Пијемонту – Србији.” (1) У часопису „Српски Соко“ истакнуто је: „Култура је модерно ратничко оружје, много убитачније од ханџара и пушке, јер одрађа и заробљује дух. Ступњем културе мери се величина сваког народа. … Српски Соко прикупља под своја крила сав српски народ, он ствара јаку везу између појединих делова нашега народа.“ (2) После ослобођења и уједињења 1918 соколска борба за националну културу се наставила. Др. Миливоје Павловић, проф. Универзитета писао је : „Култура је резултат свестране еволуције једнога народа, а истовремено моћно средство за његов даљи развитак. Отуда се са привредним животом напоредо, мора развијати и култура, просвета, школство, наука – једном речи све што чини садржајност духовног живота.” (3) Соколска организација је у првом реду била телесно-васпитна организација. Зато је сваки соко морао у свакој прилици бити бранитељ државе и народа, али је имао право да критикује оно што није ваљало. Будећи љубав према отаџбини и народу требало је соколски нараштај уверити да соколима није идеал империјализам и оружано разрачунавање међу народима и државама и да љубав према народу и домовини захтева од сокола да се буде спреман и на највеће жртве. (4) Часопис „Соколска просвета” доносио је цитате истакнутих научника који су мислили исто као они. Јован Цвијић је истицао : „Не могу се усвојити схватања несретних духова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ само не свој. Треба целом народу дати национално и патриотско чуло, направити га да је у националном погледу од једног кова или слива и да при свакој својој јавној акцији помишља на интересе целине.” или „Ни код једног балканског народа није у широким народним слојевима тако јако национално осећање као код нашег народа. Има један основни начин националнога осећања и мишљења, поред локалних варијација и особености. Јасно се осећа да су народ и виши народни живот састављени не само од живих личности, већ и од мртвих и догађаја прошлости. У тим историјским и полуисторијским традицијама види се једна народна мисао и једна воља, често знатне јачине.” (5) У „Соколској просвети” препоручивали су Зборник патриотских, народних и војничких песама од М. Лукића. Зборник је садржао 300 композиција старих и младих словенских аутора за мушки хор. (6)

Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. У томе су сарађивали са другим родољубивим удружењима или су просторије соколских домова уступали за њихова предавања. Ратници који су учествовали као официри, потпоручници и поручници, у рату 1877/78 године присуствовали су прослави 50-годишњице ослобођења Ниша 11 јануара 1928. Пуковник Дамњан Влајић говорио је у нишкој Соколани пред многобројном публиком. Предавао је о војним операцијама, политичким приликама и борбама око Ниша. Присуствовали су потпуковник Ђорђе Марковић, подпуковник Јован Цветковић, подпуковник Милутин Обрадовић и мајор Светозар Глишић. (7) Књижевници, чланови сокола наступали су у соколским друштвима и четама. Соколско друштво у Великој Кикинди приредило је 4.1.1925. предавање брата Каталинића о Соколству. (8) О соколима је писао књижевник Милош Црњански. У једном свом чланку је истакао : „Соколски домови по свим нашим крајевима најбоље је што можемо сагледати у хроникама нашег свакодневног живота. У тренутку ма каквих мрачних облака око нас и међу нама, њих се треба сетити. … Не видим, данас, ништа што би заслужило више него они поздрав : Здраво соколи ! “(9). Књижевник Нико Бартуловић је постао уредник „Соколског гласника“ у време кад је у Бановини Хрватској покренута хајка на соколе и њихове домове а комунисти услед пакта Хитлер-Стаљин привремено одустали од антифашистичке агитације. Истакао је да ће уредништво непоколебљиво устрајати у родољубивом раду, свесно да тиме одговара жељи својих соколских читалаца. (10) На крају чланка „Против уношења забуне и рушења” објављеног на првој страни „Соколског гласника“ написао је : „Родољубље и национални осећај су најдрагоценије и најплеменитије одлике наше земље и народа, и соколство треба најодлучније да се супростави свакоме ономе, који би хтео да их поруши или ослаби” (11) Тежња српских сокола пре Првог светског рата била је стварање везе између делова народа а затим ослобођење и уједињење српског народа. После Првог светског рата наставили су борбу за националну културу. Сарађивали су родољубивим удружењима и са књижевницима, који су често били њихови чланови. Пред Други светски рат водили су борбу против хајке на соколе у Бановини Хрватској и привремене пропаганде комуниста против рата. То је пут којим су ишли предратни соколи, и то је пут којим настављају да иду обновљени српски соколи.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Д-р Милорад Драгић, „Улога соколства у најновијој историји Југословена”, „Општинске новине”, Београд, 25. јуна 1930, бр. 13, стр. 631;;
2. Раф.П., „Нацијонални и социјални задатак Српског Сокола“, „Српски Соко“, Сремски Карловци, 17.(30.) декембра 1909, бр. 5, стр.91;
3. Др. Миливоје Павловић, проф. Универзитета (Скопље), „Културни проблеми Јужне Србије”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 97;
4. М. Ковачић, „Смернице соколског васпитања”, „Соколска просвета”, Нови Сад, јануар 1934, бр. 1, стр. 15, 16, 17;
5. „Соколска просвета”, Нови Сад, јануар 1934, бр. 1, стр. 31, 33;
6. „Соколска просвета”, Нови Сад, јануар 1934, бр. 1, стр. 38;
7. „Наша фаланга ветерана”, „Илустровани лист”, Београд, 26.2.1928, , бр. 8, стр. 3;
8. „Соколска кроника”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Јануар-Фебруар 1925, бр. 1 и 2, стр. 31;
9. Бошко Станишић, „Милош Црњански, фудбалер и спортиста”, Београд 1995, стр. 175-176;
10. „Компактност, одлучност и непромењивост соколске мисли, дошли су до пуног изражаја на главној годишњој скупштини Савеза Сокола К,Ј.”, „Соколски гласник“, Београд, 2 новембар 1940, бр. 44, стр. 4;
11. „Против уношења забуне и рушења”, „Соколски гласник“, Београд, 5 април 1940, бр. 14, стр. 1;