СОКОЛИ О КЊИЖЕВНИЦИМА СТАРЕ СРБИЈЕ

Тихомир Остојић био је секретар Матице Српске и један од оснивача соколског друштва у Новом Саду. По њему Матица је до ослобођења била „саставни део народне одбране” са задатком „просвећивања и тиме одбране наше народности”. Њена борбена књижевност и уметност нису могле имати апсолутне вредности. После ослобођења могла је да се лати „чисте и апсолутне књижевности”. (1) Под председништвом др Тихомира Остојића, првог декана Филозофског факултета у Скопљу, основано је 26 марта 1921. Скопско научно друштво. (2)

Соколи су у својим редовима окупљали прегаоце који су се бавили културним радом. Соколска штампа а посебно гласник Соколске жупе Београд „Око Соколово” између два рата препоручивала је својим читаоцима дела књижевника Глигорија Божовића. У Вардарској бановини 1937. обележена је 25-годишњица ослобођења 1912. Том приликом је Просветни одбор Савеза Сокола издао маја 1937. књигу „Јужна Србија”. Уредио ју је професор Богољуб Крејчик, подпредседник Просветног одбора Савеза СКЈ. У књизи је Крсто Љумовић, директор гимназије у Штипу, написао чланак „Јужносрбијански приповедачи”, о писцима Старе Србије Стара Србија обухватала је Рашку, Метохију, Косово и Македонију.

Преко српске штампе у Отоманској империји српски приповедачи су се учили књижевном занату. Имали су прилике да се упознају са делима српских књижевника из других српских области. Први зачеци књижевног рада била су дела Никодима С. Савића (Пећ, 1865-1897) и Стевана Самарџића (1877-1910). Никодим С. Савић приказивао невоље и тешкоће народа у свом крају. Био је први уредник „Цариградског гласника”, сарадник „Српчета”, „Невена” и „Голуба”. Његове приповетке биле су „Пушка је несрећна играчка”, „Бундева”, „Несташко”, „Молитва једног Старосрбијанчета”, „Немирко”, … . (3)

Стеван Самарџић приказивао је Рашку област у књизи „Из наше нахије”. У својим радовима представио је живот сељака и његових духовних вођа учитеља и свештеника. Ставио свој рад у службу буђења и одржавања националне свести код народа, што је био исти случај са већином писаца Старе Србије. Зарија Р. Поповић (Гњилане 1856-1934) значајан је више у тежњи за ширењем и одржавањем српског имена на Косову, Гњилану и околини него у уметничким амбицијама. Његове приповетке („Слике из Старе Србије” I, II и III књига) и белешке „Пред Косовом” из времена 1874-1878 су слике, белешке, причице и згоде из Гњиланске нахије које приказују прикљештеност српског народа на Косову и око Биначке Мораве од Албанаца и Турака. Најасније се то приказује у приповеци „Сутка” : „У гори вуци, у граду Турци – не може се више живети. Ако се скоро не ослободимо, не остаје нам друго до или да се истурчимо, или да с голом душом пребегнемо у Србију”. Нешто развијенији приповедачки дар Зарија Р. Поповић показао је у дужим и развученим приповеткама „Неоплакани гроб”, „Патник” и „Здравко Протођеров”. Крсто Љумовић истакао је у свом чланку његове приповетке „Српска борија” и „Неџиба”.

За Љумовића неоспорни таленат међу писцима Старе Србије био је Анђелко Крстић. У својим приповеткама приказао је менталитет раје под бегом и под оним који ће доћи после бега. Циклус приповедака из муслиманског живота био је најлепши део његовог приповедања : Бегови, беговски конаци, .. . Створио је прве социјалне приповетке из Старе Србије. Поред приповедака дао је обиман роман „Трајан” То је повест печелбара Трајана Славка Радевића. У роману је било доста аутобиографских црта из живота Крстића. Љумовић је сматрао да је Крстић настављач дела Боре Станковића. У роману је описана и четничка акција. (4)

Григорије Божовић рођен је у Колашину крај Косовске Митровице 1880. Посветио је своја дела свом крају. Прва свеска приповедака „Из Старе Србије” изашла 1908. у Мостару. (5) Крсто Љумовић наводи и приповедаче Тому Смиљанић-Брадина, Јанићије Поповић, Михаило М. Велић, Ст. Симић, … . У чланку је дат укратко преглед књижевних напора од 80-десетих година 19 века до 1937. Љумовић је сматрао да су писци из Старе Србије дали видан прилог српској књижевности. По њему поједини приповедачи из Старе Србије успели су да створе уметничка дела трајне вредности. (6)

После Другог светског рата нове власти давале су своје оцене књижевности. Глигорије Божовић био је стрељан. Писци као Анђелко Крстић били су потиснути. Нова Југославија подстицала је књижевност на македонском и албанском језику. У Енцилкопедији Југославије из 1962. за Анђелка Крстића је истакнуто да је највећи домет достигао у роману Трајан, али у коме су дошла до “изражаја и пишчева великосрпска схватања у односу на македонско питање. Написао је и драму о четничким акцијама у Македонији (Заточеници).” После Другог светског рата рата објављене су му 1954. „Одабране приповетке” у Београду. (7) О Глигорију Божовићу је у Енцилкопедији Југославије забележено да је плодан приповедач, крајње реакционаран “национални радник” , конзервативни православац. …. “чак са неприкривеном великосрпском тенденцијом” … . (8) У Малој енциклопедији Просвета о Божовићу је написано да је био књижевник и публицист. У младости је учествовао у раду националистичких организација за ослобођење од Турака али је у међуратном периоду био на разним поверљивим положајима монархистичког режима. О раду у књижевности истакнуто је да је написао неколико књига приповедака од којих су неке значајне по богатству језика. (9) У „Ларусу” који је издало издавачко предузеће Вук Караџић Глигорије Божовић се не помиње.

Српска књижевност у Старој Србији развијала се од осамдесетих година 19 века до Другог светског рата. Књижевници су били у борби за ослобођење. Била је део народа који је дотле био под притиском Отоманске власти па је после ослобођења доживљавао економски и друштвени успон. Није морала да се бави одбраном народности него уметничким делима. Њен уметнички врхунац био је у међуратном периоду. После доласка на власт комунисти стварају нову књижевност у којој није било места за предратне српске књижевнике и њихову књижевност. Они су се трудили да развију македонску и албанску књижевност у некадашњој Старој Србији. Данас Албанци и Македонци настоје да затру српске трагове у ранијој Старој Србији. Уклоњен је иконостас у цркви Св. Тројице у Куманову дар краљице Драге и краља Александра Обреновића. Утолико је значајније наставити соколски рад на утврђивању културног идентитета српског народа у тим областима и шире.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. Мираш Кићовић, „Стогодишњица Матице Српске”, „Браство”, XXI, Београд, 1927, стр. 174;
2. П. СЛ, „Српски Књижевни Гласник”, Београд, 16 децембар 1927, Књига XXII, бр. 8, стр. 639, 640:
3. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 111;
4. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 112, 113;
5. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 114;
6. Крсто Љумовић, директор гимназије (Штип) „Јужносрбијански приповедачи”, „Јужна Србија”, Београд, 1937, стр. 116;
7. Ј.Бки., „Крстић И. Анђелко”, „Енцилкопедија Југославије”, Загреб 1962, том 5, Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, стр. 430;
8. Е.Ф., „Глигорије”, „Енцилкопедија Југославије”, Загреб, 1956, том 2, Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ,стр. 171;
9. „Мала енциклопедија Просвета”, друго издањеБеоград 1975, стр. 174;