ЗАЛАГАЊЕ СОКОЛА ЗА ОСНИВАЊЕ ШКОЛЕ ЗА ТЕЛЕСНО ВАСПИТАЊЕ У БЕОГРАДУ

Соколи су пре Првог светског рата заједно са осталим спортским друштвима и организацијама настојали да оснују школу за спремање наставника за телесно васпитање у Београду. Једни су вежбали по турнерском систему, а други по шведском. Тренери за гимнастичка друштва школовали су се углавном у Прагу у школама чешких сокола. Залагањем председника Савеза витешких друштава „Душан Силни” Милутина Мишковића министар Андра Николић издао је декрет о оснивању Државне гимнастичке школе 1907. Чланови Управног одбора школе из „Душана Силног” били су Милутин Мишковић и Атанасије Поповић, професор Треће београдске гимназије. Одбор је израдио Правила гимнастичке школе, Наставни план и програм, Правила о оцењивању ученика, распоред часова и обавио све друге организационе припреме. Први курс са 20 полазника почео је 1. 5. 1908. (1) Министар просвете и црквених послова Љуба Јовановић са својим начелником Мирком Поповићем, обојица су били чланови сокола, створили су финансијске могућности за отварање 6-месечног Државног гимнастичког курса за наставнике гимнастике. (2) Управа београдских душановаца добила је од Саборне цркве њене просторије за вежбаоницу. У њој су вежбали полазници Гимнастичке школе у Београду (1908), за чије потребе је душановачка управа набавила нове гимнастичке справе из Немачке. (3)

После Првог светског рата питање оснивања школе за телесно васпитање било је без успеха покретано од стране Савеза Сокола. Савез Сокола одржавао је своје савезне, жупске и друштвене течајеве за предњаке-васпитаче. Савез је настојао да оснује предњачку школу. (4) Стручни одсек Министарство физичког васпитања народа организовао је течајеве за учитеље. Слушаоци су на течајевима требали да се оспособе за свој рад у школи или соколским и сличним јединицама. На конкурс стигло је 311 пријава. Изабрано је 60 учитеља и 62 учитељице. Течај за учитеље почео је 1 септембра а завршио се 18 октобра. По завршетку течаја учитељи су добили места. Течај за учитељице почео је 20 иктобра и трајао до 6 децембра. Министар за физичко васпитање народа др. Лавослав Ханжек посетио је течајце у пратњи шефа Општег оделења Петровића. На часу су били наставници и технички вођа течаја Дана Илић. Час је водио Ф. Жиц. Министар је поздравио слушаоце подвлачећи правац и износећи основу политике Министарства физичког васпитања народа, којега се они као пионири морају придржавати, да би се постигао циљ. Течај је посетио и I заменик старешине Савеза Сокола Гангл. Говорио је течајцима. Брата старешину течајци су испратили соколским поздравом. (5)

У расправи међу министрима о месту у коме је требала да буде основана школа за телесно васпитање, министар трговине и индустрије, Милан Врбанић предлагао је да буде у Загребу. Истакао је да не постоје административно-правни разлози да школа буде у Београду, „а политички разлози сигурно говоре за то да коначно и Загреб треба да добије једну централну установу, па макар то била и школа”. Подсетио је да : „Када је 1935. године покренута идеја за оснивање такве школе, тадашњи министар др Анђеловић је ово питање решио у корист Загреба. Загреб има највећи број спортских организација, … . У Загребу постоји Школа народног здравља,…. . Ова школа има потребне предаваонице, лабораторије, библиотеку, интернат, ђачко летовалиште, планинарске домове. У Београду долази у обзир само зграда Сокола-матице, која се мора адаптирати и која није власништво државе”. Министар др Јосип Рогић је одговорио : “… Мислим да је овој јединој школи телесног васпитања место баш у Београду, тим пре што се Загреб у погледу школа не може сматрати никако запостављеним иза Београда”. (6) На позив министра за физичко васпитање народа и заступника министра социјалне политике и народног здравља Мирка Комненовића састала се комисија за рад око оснивања Школе за физичко васпитање народа. Комисија је радила под председништвом др. А. Стефановића. У комисији су били др. Стеван Иванић, директор Централног хигијенског завода, др. Алфред Пихлер, асистент Универзитета у Загребу и начелник Савеза Сокола, … . Комисија је требала да изради план и програм школе. Према пројекту, школа је је требала да буде Висока школа у рангу факултета. Настава је требала да траје 3 године. Школа је требала да ради привремено у просторијама Сокола-Матице на Врачару. Касније је требало да буде подигнута зграда школе на терену бившег дипломатског Тенис-клуба на Врачару. (7) Министар за телесно васпитање народа Мирко Комненовић је поводом доношења решења о оснивању школе за телесно васпитање истакао : „Данас у школама и празничним течајевима … бави око 1,420.000 наше омладине, а добровољно у Соколству и спортовима још 640.000 омладинаца. За овај број омладинаца имамо само 2.500 наставника телесног васпитања довољно стручно спремних за свој позив, а то значи да на 824 омладинаца долази један наставник телесног васпитања. Такво бројно стање наставника телесног васпитања ни издалека није задовољавајуће те је прво наша брига била, да се то стање што пре поправи. …. . Ти, као и многи други разлози, руководили су ме, да на основу чл. 2 Уредбе о уређењу Министарства физичког васпитања народа решењем својим оснујем сталну школу за телесно васпитање и да Уредбом тој школи дам основе за живот и рад. … било је могућно остварити и жељу свих соколских и спортских радника за оснивањем школе за телесно васпитање. Школа ће бити смештена у новом соколском дому “Матица”, … . Школа је заједничка за лица из грађанства и господу официре војске и морнарице, како би се постепено и у војне школе као и јединице војске и морнарице унело систематско и методично телесно васпитање, засновано на наукама, које најповољније утичу на снажење духа и тела и челичење здравља. … . У нади да ће ова школа својим стручним радом оправдати наде које у њу полажу како Краљевска влада, тако и сви витешки соколски и спортски радници, школе, празнични течајеви, многобројна соколска друштва и чете и спортска удружења, … . До тог времена посветиће се брига целокупној организацији школе, која ће бити интернатски уређена, а у натечајима извршиће се избор наставног, административног и помоћног особља школе, као и слушалаца исте.” (8) У Уредби о школи за телесно васпитање у Београду од 4 септембра 1935. између осталог истакнуто је : „ … да врши научна истраживања на пољу телесног васпитања и да добијеним резултатима усавршава систем и методу телесног васпитања; … да приређује јавна предавања из области моралног, националног и телесног васпитања. … . Школа за телесно васпитање интернатски је уређена и има грађанско (мушко и женско) и војно одељење. … . Школа има лабораторије, кабинете, библиотеку, вежбаонице, вежбалишта и игралишта, базен за пливање, клизалиште, стрелиште, … Док се школа не снабде потребним средствима за научна испитивања и наставу у школи, … школа ће се, … моћи служити потребним наставним средствима Централног хигијенског завода и Медицинског факултета београдског Универзитета.” (9) Министар за физичко васпитање народа др. Јосип Рогић прегледао је дом Соколског друштва Београд-Матица. Посетио је дом у пратњи начелника министарства за физичко васпитање народа Миливоја Вук- Арачића, шефа стручног одсека министарства професора Вили Маснера и референта министарства као и дипломираних студената Високе школе за телесно васпитање. Министар је дом посетио због закупа дома у вези са оснивањем Високе школе за телесно васпитање. У дому су министра дочекали представници Соколског друштва Београд-Матица : пуковник Андра Петровић, инжињер Матић и др. Крсмановић. После прегледа свих просторија дома, и израженог повољног мишљења стручњака да би дом за прво време могао да одговара потребама Високе школе за телесно васпитање, министар др. Рогић изразио је своје задовољство. Обећао је, да ће се, након што буду поднесени елаборати, заузети да у што скорије време дође до оснивања Високе школе за телесно васпитање и да се она смести у дому Соколског друштва Београд-Матица. (10) Планирајући да школа за телесно васпитање почне 1 новембра 1935. расписан је конкурс за 50 слушалаца у грађанском одељењу (34 мушкараца и 16 жена) и 20 слушалаца из редова војске и морнарице. Шест сиромашних кандидата, врло доброг учења и владања, требало је на предлог директора школе буде ослобођено од улога за издржавање. Настава је обухватала градиво о вежбању, здрављу, васпитању и управљању. Свако одељење требало је да има старешину, за женско одељење старешина и лекар су требале да буду жене. (11) На седници збора жупских начелника и начелница 21 и 22 септембра 1935. начелник др. Пихлер говорио је о стању, у коме су се налазиле припреме за оснивање школе за телесно васпитање. Препоручио је да се за слушаоце пријави што више сокола и соколица, јер је настава требала да буде у соколском духу, па је соколство требало да има користи од свршених слушалаца. Било је изгледа да за директора школе буде постављен начелник Савеза Сокола, што је била жеља читаве соколске организације. (12) „Соколски гласник” је јавио да школа за телесно васпитање није могла да буде отворена 1 новембра 1935. јер је Главна контрола отклонила одобрење кредита за школу, јер кредити нису били основани на закону. (13)

Са оснивањем Министарства физичког васпитања народа недостатак наставника телесног вежбања требало је што хитније решити. Министарство физичког васпитања народа приређивало је курсеве за образовање наставника за телесно васпитање. Кроз курсеве прошло је 500 наставника. У 1395 општина организовани су одсеци за телесно васпитање и одржано је 2.138 празничних течајева. Свака општина требала је да изгради сопствено покривено и отворено вежбалиште. По високим телесно-васпитним школама у иностранству спреман је кадар стручњака. (14) Крајем 1938. у празничним течајевима вежбало је 634.284. Број наставника био је 4.798. (15)

У свом експозеу министар физичког васпитања народа др. Вјекослав Милетић је 25 јануара 1938. истакао : „… Колико спремање наставника обавезног физичког васпитања, толико и спремање стручњака за спортско и телесно вежбање мора се спровести … преко стручне школе телесног вежбања. Тај проблем постоји и код сродног ресора где нема ни једног завода у земљи који би спремао наставнике телесног вежбања за средње школе, а особито се то помањкање осећа у учитељским школама. У сарадњи са Министарством просвете и са Министарством војске и морнарице надлежно ће Министарство порадити на томе, да се повежу све деонице овога рада и тако извршити један велики задатак. Онда ће се и за обавезно физичко васпитање омладине, за државне школе и за приватну иницијативу моћи јефтиније, стручније и потпуније спремати наставници и способни предњаци и све оно што је још распарчано и разбацано скупиће се у складну целину.” О дотадашњем раду Савеза Сокола министар је истакао : „Соколство је од 1929 године значајно напредовало, и даље иде путевима обележеним соколском Петровом петољетком. Његов свестрани рад мора се нарочито похвалити. Соколство, чији сам члан и које као надлежни министар нарочито ценим због нарочито извршених задатака, улази сада и у најудаљенија села. Својим свестраним и разноврсним радом на духовном, телесном, националном и држављанском одгоју народа, ова опште народна организација врши тако благородну и корисну делатност, да је сви, а нарочито надлежно ми Министарство, морамо помоћи у вршењу важнога посла, … Овом приликом треба да истакнем један део соколског рада вредан сваке похвале. То је подизање соколских домова у свим крајевима државе.” (16) Постојале су мале соколане (84 кв. метара), соколане за већа села (137 кв. метара), варошке (239 кв. метара) и градске (300 кв. метара). По узору на Тиршов дом у Прагу Соколско друштво Београд-Матица подигло је 1936. свој соколски дом. Тиме су створени услови за оснивање школе за спремање наставника за телесно васпитање.

Министарство је одржавало једномесечне стручне течајеве за вође обавезног телесног васпитања. Први течај 1937. имао је 30 апсолвената, већином соколских предњака. За течај примани су слушаоци са територије Београда, Земуна и Панчева. Течај је организован као интернат у Соколском дому Београд-Матице. Од војске су добијени кревети, а у дому је уређена кухиња. Управник течаја био је начелник министарства Миливоје Вук Арачић. (17) Касније Министарство је организовало једногодишњи течај у Београду. (18) „Једногодишњи течај за наставнике телесног васпитања по школама и у празничним течајевима” у Београду свечано је отворен 15 септембра 1938. као претеча сталне школе за телесно васпитање. На позив Министарства физичког васпитања народа у малој дворани Соколског дома Београд-Матице у Делиградској улици окупили су се изасланици и представници власти и удржења да присуствују свечаном отварању. Министар др. Мирко Буић у свом говору истакао је: „Када се пре шест година основало Министарство физичког васпитања народа, било је нама свима, који смо радили у соколству и спорту јасно, да ће бити један од најважнијих задатака новог Министарства, образовање наставника гимнастике и спорта.” (19) Соколски лист „Соколски гласник” истицао је се у Југославији веома мало води рачуна о физичком васпитању. Указивао је да у Европи једино Југославија и Албанија немају школу за телесно васпитање. У школама су телесно васпитање водили људи са недовољном стручном спремом. Истицао је : „Ово, нимало ружичасто стање, може се делимично поправити само, ако би се што пре основала и код нас једна виша стручна школа за телесно васпитање, која би трајала 2 до 3 године и у коју би се примали само свршени матуранти. … . једно солидно стручно знање. То знање не може се добити на краткорочним и повременим течајевима, као што је је то досада био случај. Ову су истину увиделе све цивилизоване земље и све су оне већ основале разне типове сталних школа за телесно васпитање. … још увек углавном добија путем краткорочних, већином соколских течајева, који, упркос свега рада и труда и поред неоспорне вредности – не могу да дају оно што може да даје једна стална виша стручна школа.” (20)

Пријемни испит за течај био је од 11 до 14 септембра 1938. Примљен је 51 полазник течаја. Сваки је кандидат морао доказати свестрану спрему. После течаја основана је Школа за телесно васпитање. Већина слушалаца су били соколски предњаци. Пре школе сваки од њих бавио се оном граном гимнастике која му се свиђала или која му је највише одговарала, у школи су морали постати свестрани. Док су се пре бавили гимнастиком из забаве или зато што су знали да користи здрављу, у школи је телесно васпитање постављено на научну основу. Распоред школе сваког дана био је 6-7 часова и то : 2-4 практична и 3-5 теоретских часова. На практичним часовима учило се вођење часа (опште телесно образовање, наставна пракса), у вежбању на справама, исцрпним упознавањем са спортовима (фудбал, рукомет, одбојка, кошарка, бокс, хрвање, …). За смучање одржан је 20-дневни течај на висоравни Покљуки. Сваки слушалац упознао је алпску технику. Велика пажња посвећена је лакој атлетици. И пливању је била посвећена пажња. На теоретским часовима учили се предмети : анатомија, физиологија, биологија, хигијена, прва помоћ, психологија, педагогија, методика, реторика, национално васпитање, наука о управљању, наука о телесном васпитању и историја телесног васпитања.

Као врхунац рада министарства основана је крајем марта 1939. Виша школа за телесно васпитање у Београду. Школа је као образовни центар припремала наставнике телесног васпитања за рад у школама и стручњаке који би даље истраживали. За вршиоца дужности постављен је Миливоје Вук Арачић. Министарство физичког васпитања народа изнајмило је у Соколском дому Београд-Матица просторије за школу. Школу је 1939. похађало 33 студента и 25 студенткиње, а следеће 1940. 35 студената и 21 студенткиња. (21) Бранко Полић је о школи истакао : „Постоји школа за телесно васпитање. У њој се спрема кадар младих људи да постану авант-гарда, која ће срушити застареле погледе на телесно васпитање и која ће на том застарелом и реалном животу туђим васпитним идеалима, створити нове животу блиске и напредније циљеве. Тек кад постигнемо то, моћи ћемо мирније и ведрије да гледамо у будућност.” (22)

Да би подстакла оснивање школе за телесно васпитање у Југославији соколска штампа писала о институтима за телесно васпитање у другим земљама. Писали су о Заводу за телесно васпитање у Нансију, о Заводу за васпитање румунске омладине … . Највише пажње посвећено је заводу у Варшави. Високу школу за телесно васпитање у Варшави је 1928. подигао Јосип Пилсудски. Из Југославије институт су до 1937. посетили чланови Југословенског олимпијског одбора генерал Ђукић и професор Бучар. До 1937. кроз институт су прошли многи стипендисти из Југославије, а било је и оних студената који су се школовали о свом трошку. Члан сокола Бранко Полић је у заводу важио за једног од најбољих теоретичара, а члан сокола Грго Златопер постигао је одличан успех нарочито у воденим гранама. Сем студената боравили су и научници из Југославије на институту. Антропобиолог и члан сокола др Божо Шкерљ, доцент љубљанског универзитета, провео је у иституту на студијама 1 годину, испитујући заједно са доцентом др. Мидларским утицај теловежбе на физиолошки развој карличне кости код жена. На институту су се 1937. налазили на студијама соколи Радовановић, Нишавић и Стевановић. Радовановић је у првој и другој години постигао прво место у теловежби и лакој атлетици, Нишавић се истакао у скијању и пливању, а Стевановић у лакој атлетици. (23) Бора Јовановић био је референт за кошарку у Земуну. Био је у Варшави на студијама физичке културе. Касније је био један од пионира кошарке, судија и професор на Високој школи за физичку културу у Београду. (24) На иницијативу стручњака за телесно васпитање отворен је у Београду Институт телесне културе “ИТЕК” 6 октобра 1940. у присуству министра за физичко васпитање народа Д. Пантића. Институт је био стручна установа приватно-јавног карактера са просторијама у улици Зринског бр. 37. Давао је часове из општег телесног образовања, Лабанове гимнастике – технике (ритмике), плеса (изражајне пантомиме, етиде) и групне (лаичке) игре. Осим тога и систем Joossov. У Институту су организовани течајеви Медицинске теловежбе, нарочито за лица која су имала разне дефектне последице обољења и повреда. Затим курсеви ортопедске теловежбе, колективне теловежбе и психичке теловежбе. На курсевима су могли учествовати и они који су имали поремећаје кичме. Организовани су специјални курсеви за слабу и заосталу децу. У Институту су биле све врсте масаже, као и спортске вештине џијуџицу, бокс, мачевање и клизање. Специјална теловежба имала је : теловежбу најмлађих, теловежба за мајке и децу, смучарску гимнастику, кондициону гимнастику за разне спортове, стрељање луком за даме, господу и јуниоре. Наставници су давали инструкције за смучање, клизање, пливање, тенис, лаку атлетику, веслање, кајак, хокеј на леду и на трави, јахте, голф, … . Институт је имао две сале за рад, читаоницу, гардеробу, топле тушеве, … . У чланку „Београд добија Институт за телесну културу” у листу „Соколски гласник” истицало се да су стручњаци у институту били са највишим квалификацијама за тај рад у Краљевини Југославији. Директор института био је Мирослав Милин, дипломирани наставник телесног васпитања Карловог универзитета у Прагу. Шеф женске наставе у Институту била је Милица Шепа, дипломирана наставница телесног васпитања Високе школе у Берлину. Лекар у Институту био је др. Војин Смодлака, спортски радник. У Институту су предавали : Љерка Сандић, дипломирана наставница Централног института телесног васпитања у Варшави; Анка Шиндлерштраус, дипломирана наставница модерног балета Лабанове школе у Берлину; Иван Ковач, наставник телесног васпитања; Јанко Кавчић, дипломирани наставник Високе школе телесног васпитања у Берлину, и Драгош Стевановић, рекордер и дипломирани наставник Централног института телесног васпитања у Варшави. (25)

На крају јануара 1938. у Савезу Сокола Краљевине Југославије било је 846 соколских друштава и 1.353 сеоске соколске чете, укупно 2.199. Било је учлањено 278.941 припадник и то : 126.235 чланова, 45.583 чланице, 128.124 нараштаја и соколске деце. Било је 27.344 вежбача, 7.415 вежбачица, 26.390 нараштаја, 50.000 мушке и 40.461 женске деце, заједно 162.833 вежбача и вежбачица. Соколских предњака било је 4.320, а предњачица 1.680. Соколских домова је било 293, а у градњи 27. Соколи су располагали са 257 летњих вежбалишта. (26) Бранко Полић био је тајник савезног стручног одбора Савеза Сокола. На Радном збору жупских начелника и начелница одржаном у Каштел Сућурцу од 23 до 30 јула 1937. предавао је о социјалном раду у соколству. (27) У Винковцима је од 31 маја до 12 јуна 1937. одржан жупски предњачки течај за чланице. На течају је било 17 сестара из соколских друштава Осјек-Матица, Осијек Доњи Град, Славонска Пожега, Славонски Брод, Борово, Даљ, Ђурђеновац, Тења и Винковци. Течај је водила Милица Шепа, чланица техничког одбора Савеза Сокола. Предавала је технички део, а идеолошка и организацијска предавања држала су браћа и сестре из Винковаца. Рад је био тежак због великих разлика стручне спреме међу вежбачицама. На течају су се нашле почетнице са одличним вежбачицама, али све са истом жељом да стекну што више стручног знања које су требале касније да пресаде у душе соколица. Милица Шепа је успела „да својом сусретљивости и савршеном стручном методом стекне симпатије свих сестара.”(28)

Предњачки течај жупе Београд 1938. трајао је 12 дана. Одржан је у просторијама Сокола Београд II у Босанској улици. Како је истакнуто у чланку у гласнику жупе Београд „Оку соколовом” „сводила се углавном на најпотребније у колико се то могло пружити слушаоцима за 10 радних дана.”. Предмети су били између осталих Одбојка и кошарка, лака атлетика, справе и вежбалишта, Вежбе са палицама, Народна кола, Дечја гимнастика, …. . Чланови из унутрашњости су били смештени за преноћиште у просторијама Савеза Сокола, а чланице су спавале у жупској дворани. Исхрана је била у ресторану. Течајци и течајке су засебно били на купању у парном купатилу “Крсмановић”, а посетили су и Војни музеј на Калемегдану. Увече, у ресторану Македонија приређена им је опроштајна вечера. На течају је било 22 сокола и 18 соколица. (29)

У Славонском Броду одржан је од 16.8.1939. до 27.8.1939. предњачки течај жупа Осијек и Загреб под вођством Јелке Бан. Течајки је било 24, из жупе Загреб 10 а из жупе Осијек 14. У соколском дому је био интернат. Велики део програма течаја био је изведен на летњем вежбалишту Соколског друштва Славонски Брод. Јелки Бан помагале су Драгица Делић из Загреба, А. Смех и И. Кикерец из Славонског Брода. Остале предмете предавали су : И. Кикерец Историја теловежбе и соколства; М. Милинковић идеологија; др. И. Јелавић организација; М. Ковач администрација; Б. Кикерец анатомија и физиологија; др. М. Кајгановић прва помоћ; И. Кикерец соколска штампа и В. Малошенко соколска песма. Сви предавачи су били из Славонског Брода. Организован је један излет пешачењем 20 километара преко Подвиња и Ростушја на извор св. Петке и повратак преко Бродског Виногорја, где су се течајке задржале после подне. Тамо су ручале и провеле време у песми и игри. На опроштајној вечери у Соколском дому извеле су течајке мали програм (рапорт, вежбе на справама, вежбу “валцер” и народна кола). (30)

После Априлског рата 1941. забрањен је Савез Сокола и није обновљен после ослобођења. После 1944. школа је наставила да ради у згради некадашњег Соколског дома. Организовани су фискултурни курсеви 11. новембра 1944. Министарство просвете ДФЈ донело је одлуку о школовању нових кадрова, који су требали да се упишу на једногодишњи Виши течај. Влада ФНРЈ је 1946. укинула Школу за телесно васпитање и основала Државни институт за физичку културу који је постао познат као ДИФ. Образовање је трајало 3 године све до 1948. када су студије трајале 4 године. Од 1953. нови назив био је Институт за физичку културу. (31)

Део наставника у Школи били су чланови сокола. Милица Шепа, била је члан начелништва Сокола Југославије а после рата члан СТВ „Партизана“. Била је професор Високе школе за физичко васпитање (од 1936. до 1941. и 1945-46) а од 1946. на ДИФ-у. Олга Сковран била је начелница у Соколском друштву Панчево. У Београду је завршила жупски предњачки течај, а од Савеза Сокола упућена је у Праг, где је завршила Предњачку школу ЧОС-а. Радила је као наставник гимнастике у Панчеву и Београду. Изабрана је за заменицу савезне начелнице Савеза Сокола од 1930. до 1941. Од 1945. била је референт за културу у Министарству просвете Србије. Затим је била у Савезном комитету за фискултуру владе ФНРЈ, а потом је радила као наставник за народне игре у Државном институту за физичку културу (ДИФ). (32) Никола С. Мијатов у својој докторској дисертацији „Спорт у служби социјализма : југословенско искуство 1945-1953” сматра да ДИФ своју претходницу није имао у Школи за телесно васпитање основаној 1938. зато што је та школа била оријентисана на соколски покрет чија бит није била у физичкој култури већ је само била метод за пансловенску и југословенску идеологију. Из тога је закључио да приступ школе није био научан. А да је научан приступ у југословенском спорту утемељен тек 1946. Признаје да су се Школа и ДИФ налазили у истој згради и да је део професора такође био исти, али је по њему суштина била другачија. Даље признаје да је известан континуитет толерисан од врха власти. Тито је поставио Бранка Полића, некадашњег в.д. директора Школе за телесно васпитање, за директора ДИФ-а. Уз Полића били су стари наставници из Школе у ДИФ-у Војин Смодлака, Јанко Кавчић, Милош Нишавић, Милица Шепа, Селимир Радовановић, Ванда Стевановић и Драгош Стевановић. Уз њих је додао и Ангелину Петровић са соколским предратним искуством. (33) Школа за телесно васпитање била је државна школа а не соколска. Радила је у изнајмљеним просторијама у Соколском дому Београд-Матица, и њени професори су били углавном соколи. Соколски покрет је имао за циљ јачање националне свести и словенску узајамности, а телесно вежбање је служило том циљу. Соколско гесло било је : у десници снага, у срцу одважност, у мислима домовина. Али соколи су се трудили да обуче своје предњаке за физичко васпитање а не само за њихову идеологију. Соколски предњаци су завршили школе за телесно васпитање у Варшави и Берлину, и по повратку у Југославију своје знање преносили на соколским течајевима. Они који су завршили течајеве су то што су научили преносили даље на течејевима у соколским жупама, друштвима и четама. Питање је колико су течајци за кратко време течаја могли да науче. Такви некадашњи соколски предњаци били су једино нашта су могле комунистичке власти да се ослоне у спровођењу своје идеологије у омасовљавању телесног вежбања и спорта.

Са оснивањем гимнастичких друштава у Србији јавила се потреба за обуку наставника за телесно васпитање. Једни су вежбали по турнерском систему, а други по шведском. Тренери за гимнастичка друштва школовали су се углавном у школама чешких сокола у Прагу. У Београду је 1908. отворена краткотрајна Државна гимнастичка школа, у облику 6-месечног гимнастичког курса за наставнике гимнастике.

После Првог светског рата питање оснивања школе за телесно васпитање било је покретано од стране сокола. Као општенародна организација тежили су да омасове телесно васпитање зашто су им били потребни стручно оспособљени предњаци. Да би подстакла оснивање школе за телесно васпитање у Београду соколска штампа писала је о институтима за телесно васпитање у другим европским земљама. Највише пажње посвећено је заводу у Варшави. Институт у Варшави су завршили бројни студенти из Југославије, који су касније предавали на ДИФ-у. По узору на Тиршов дом у Прагу Соколско друштво Београд-Матица подигло је 1936. свој соколски дом. Тиме су створени услови за оснивање школе за спремање наставника за телесно васпитање. Уредник и издавач часописа „Гласник Опште и Народне ГИМНАСТИКЕ” био је истакнути соко Зденко Павић.

Министри физичког васпитања као чланови сокола радили су на оснивању школе. Мирко Комненовић донео је 4 септембра 1935. Уредбу о школи за телесно васпитање у Београду. За почетак министарство физичког васпитања народа свечано је отворило “Једногодишњи течај за наставнике телесног васпитања по школама и у празничним течајевима” у Београду 15 септембра 1938. као претечу сталне школе за телесно васпитање. Соколска штампа пратила је напоре за оснивање и рад школе. Министарство физичког васпитања народа изнајмило је 1939. у Соколском дому Београд-Матица просторије за школу за телесно васпитање. Бранко Полић је сматрао да се у школи за телесно васпитање образује авангарда “која ће срушити застареле погледе на телесно васпитање и која ће на том застарелом и реалном животу туђим васпитним идеалима, створити нове животу блиске и напредније циљеве.” Сем државне Школе радио је “ИТЕК”. Институт телесне културе “ИТЕК” у Београду је био стручна установа приватно-јавног карактера.

После ослобођења 1944. школа је наставила да ради у згради Соколског дома Београд-Матица. У Школи су наставили да врше обуку из народних игара што је била соколска идеја о очувању и ширењу народне културе. Влада ФНРЈ је 1946. укинула Школу за телесно васпитање и основала Државни институт за физичку културу који је постао познат као ДИФ. На ДИФ-у су школовани кадрови који су обезбедили омасовљење телесног вежбања и спорта у послератној Југославији. Саму зграду у којој је била школа, Соколски дом Матица подигао је архитекта и члан сокола Момир Коруновић. То је био једно од најзначајнијих дела Момира Коруновића и једини објекат Коруновића кроз који су прошле генерације студената и зато је био познат у Југославији.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Др. Стефан Илић, Др. Слађана Мијатовић, „Историја физичке културе”, Београд, 2006 , стр. 528;
2. Жарко Димић, „Споменица карловачког сокола 1904-2014”, Сремски Карловци Нови Сад, 2014, стр. 111;
3. „Рад и стање Београдског витешког друштва Душан Силни“, Београд, 1908, стр. 28;
4. Богољуб Крејчик, „Потреба оснивања сталне школе за телесно васпитање”, „Соколски гласник”, Београд, 15 мај 1937, бр. 14, стр. 1;
5. „Течајеви Министарства физич. вас. народа”, „Гласник Опште и Народне ГИМНАСТИКЕ”, Београд, Децембар 1932, Година I, стр. 23-26;
6. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр.154;
7. „Рад око оснивања Школе за телесно васпитање”, „Соколски гласник”, Љубљана, 6 децембра 1935, бр. 46, стр. 2;
8. „О школи за телесно васпитање Изјава министра за телесно васпитање г. М. Комненовића”, „Соколски гласник”, Љубљана, 20 септембра 1935, бр. 35, стр. 1;
9. М. Комненовић, „Уредбу о школи за телесно васпитање у Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 20 септембра 1935, бр. 35, стр. 1;
10. „Пред оснивање Високе школе за телесно васпитање”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 децембар 1936, бр. 47, стр. 6;
11. „Натечај за пријем слушача у школу за телесно васпитање”, „Соколски гласник”, Љубљана, 27 септембра 1935, бр. 36, стр.2, 3;
12. „Седница збора жупских начелника и начелница”, „Соколски гласник”, Љубљана, 4 октобра 1935, бр. 37, стр. 5;
13. „Школа за телесно васпитање није отворена”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 новембра 1935, бр. 41, стр. 1;
14. „Три године владе др. Милана Стојадиновића”, 1938, стр. 114;
15. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 146;
16. „Експозе министра физичког васпитања народа брата др. Вјекослава Милетића”, „Соколски гласник”, Београд, 29 јануар 1938, бр. 4, стр. 1;
17. Богољуб Крејчик, „Потреба оснивања сталне школе за телесно васпитање”, „Соколски гласник”, Београд, 15 мај 1937, бр. 14, стр. 1; Б.Р.Р. „У Београду је завршен први течај за наставнике физичког васпитања омладине”, „Соколски гласник”, Београд, 22 мај 1937, бр. 15, стр. 3,4;
18. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 146;
19. „Једна велика народна тековина Отворена школа за телесно васпитање”, „Соколски гласник”, Београд, 4 октобар 1938, бр 35 и 36, стр. 1;”
20. Проф. Богољуб Крејчик, Београд, „Неопходно је потребно да се и код нас већ једном оснује Висока школа за телесно васпитање”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 маја 1936, бр. 18, стр. 1;
21. Факултет спорта и физичког васпитања; Иво Пето, Сл. Брод, „Школа за телесно васпитање у Београду”, „Братство”, Осијек, 15 априла 1939, бр. 4, стр. 63, 64;
22. Иво Пето, Сл. Брод, „Школа за телесно васпитање у Београду”, „Братство”, Осијек, 15 априла 1939, бр. 4, стр. 63;
23. „Висока школа за телесно васпитање у Варшави”, „Соколски гласник”, Београд, 24 јули 1937, бр. 23, стр. 7;
24. Душан Цветковић, „Соколи и соколски слетови”, Београд, 2007, стр. 70;
25. Иван Седлачек, „Београд добија Институт за телесну културу”, „Соколски гласник”, Београд, 8 новембар 1940, бр. 45, стр. 6;
26. „Словенско Соколство”, „Стање југословенског соколства у 1938 години”, „Братство”, Осијек, 15 априла 1938, бр. 4, стр. 65;
27. „Збор жупских начелника и начелница у Каштел Сућурцу”, „Соколски гласник“, Београд, 11 септембар 1937, бр. 28, стр. 8;ж
28. Слава Ковалска, „Жупски предњачки течај за чланице у Винковцима”, „Братство” Осијек, 15 септембра 1937, бр. 7, стр. 88;
29. Бог. Р.Р. „Завршен је жупски предњачки течај”, „Око Соколово“, Београд, 1 јануар 1938, бр. 1, стр. 18,19;
30. И Кикерец, Слав.Брод, „Жупски предњачки течај за чланице и старије нараштајке”, „Братство” Осијек, аугуст-септембар 1939, бр. 9, стр. 175, 176;
31. Факултет спорта и физичког васпитања.
32. Борко Богојевић, „И оне су допринеле угледу Соколства“, „Око соколово“ Београд, јул 2009, бр.33-34, стр. 22;
33. Никола С. Мијатов, „Спорт у служби социјализма : југословенско искуство 1945-1953”, докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд, 2019, стр. 299;