Заједнички рад друштва Привредник и сокола

Пре Првог светског рата Срби су у Аустро-Угарској као и остали народи, могли да оснивају читаонице, књижнице, земљорадничке задруге, соколска друштва, женске добровољне задруге, певачка друштва. У томе се истицао Владимир Матијевић. Рођен је у породици граничарског официра, у селу Горњи Будачки, код Карловца. Прешао је у Србију 1876. да се пријави као добровољац у рату са Турцима. Уписао се у Високу трговачку школу у Бечу. На почетку је био трговачки путник код великих фирми. Као трговачки путник посматрао је продор странаца у српску средину. Почео је сам да намешта шегрте код трговаца. Тако је наместио 250 деце као шегрте. Планирао је са својим пријатељима да оснује Српску банку као главно упориште српских привредника, да организује српске сељаке у земљорадничке задруге и плански уздиже српске трговце и занатлије. Српску банку основао је 1895. а 1897. Српско привредно друштво „Привредник” и Савез српских земљорадничких задруга. Седиште Привредника било jе у Загребу, али зато што Привредник није признавао тадашње државне границе, активност Привредника распростирале су се на све српске земље. Смештао је на трговину и занате српску децу из Аустро-Угарске, Србије и Црне Горе. Када је власт Аустро-Угарске забранила рад са иностранством, рад за Србију је прихватила Београдска трговачка омладина, а на Цетињу је за ту сврху основан одбор. Правац рада те три установе остао је исти.

Матијевић је морао да задобије поверење родитеља, да своју децу повере страним људима. Ту је помогло усмено обавештавање родитеља од учитеља и свештеника. Вршено је брижљиво одабирање питомаца, да би добили помоћ најбољи. Привредник није био поправилиште за рђаву децу, нити болница и склониште за слабе. Власт Аустро-Угарске је према свему што је било српско гајила неповерење. Приликом велеиздајничке парнице у Загребу државни тужилац је рад Привредников окаректерисао као издају. Највећа тешкоћа у раду била је борба са лењим и апатичним Србима који су из малодушности или личне лењости одбијали сарадњу са изговором : „не може се!” или „Код нас је народ заостао, па се не може!” Привредник је имао у земљи око 20 подобора, а у сваком знатнијем месту своје поверенике. Привредник је оснивао земљорадничке задруге којима је даван јефтин кредит од Српске банке у Загребу. Гесло Матијевића на челу листа „Привредник” било је : „Прилике српског народа могу се поправити само непрекидним и истрајним радом. Зато се не уздамо ни у кога другог, него смо готови и одлучни да све своје послове сами свршавамо.” (1) Привреднику су помагала у раду остала српска друштва. Ступили су у везу са Добротворним Задругама Српкиња 1906. због женског подмладка. Настојали су да се женска деца сместе у куће као посвојчад да би се обучиле раду, реду и кућанству. У сарадњи са женским друштвима Привредник је до Првог светског рата збринуо око 250 питомаца. Кад се преселио у Београд, тај посао прешао је на женска удружења. (2) Управа „Српског привредног друштва Привредник” из Загреба радила је на томе да своје питомце (шегрте) ожени. Чланице Добротворних Задруга Српкиња препоручивале су те шегрте и помагале им да се ожене. Управа „Привредника” заузмала се и за сиромашне и без родитеља Српкиње и намештала их у српске породице уз помоћ и под окриљем Српских женских добротворних задруга. (3) Друштво је у свом раду сарађивало са српским соколским друштвима које је предводио др. Лаза Поповић. Светолик Пашћан био је диригент певачког хора и тамбурашког збора Привредникове омладине у које је увео и Србе интелектуалце омладинце. У дому Привредника сваке недеље се певало и свирало, а нарочито су били посећивани концерти и забаве које су се одржавале сваке прве суботе у месецу. У Привредниковој омладини радио је од 1909. до пред рат 1914. У исто време радио је у Српском соколу. (4)

На Српско привредно друштво „Привредник” угледала су се друга српска друштва. На Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано је просветно–привредно друштво „Српска Зора“ по угледу на „Српско привредно друштво Привредник“ из Загреба. Преко „Српског привредног друштва Привредник“ из Загреба послато је 500 сиромашних а вредних ученика од 12 до 15 година на учење заната. „Српска Зора” давала је шегртима припомоћ за одело и путни трошак. (5)

Српска банка у Загребу основала је шегртски фонд 1905. Фондом је руковало друштво Привредник. На Главној скупштини друштва 1911. основан је Патронат Привредникових добротвора, као врховна управа и усвојен пословник Патроната. Задатак Патроната био је да управља фондовима, записима, закладама и задужбинама. После избијања Првог светског рата у Привредниковом дому у Загребу спаљен је сав намештај, књиге и списи у којима су били подаци за 10.000 питомаца и 6.000 чланова. По ослобођењу Привредник је био у тешком стању, па се друштво морало поново оснивати. Од 1922. почео је интензивнији рад. Председник Привредника био је Тоша Михаиловић, а подпредседник Владимир Матијевић. У Загребу у месном пословодству били су : Лазар Лађевић, Никола Чук, Стеван Калембер, Јоца Бачић и Антоније Рађеновић. У месном пословодству у Београду били су : Тоша Мијаиловић, Павле Арсинов, Васо Вујић, др. Раденко Станковић и Владимир Матијевић. Привредник је купио дом у Крунској улици у Београду 1926. У Привреднику је било више фондова : Фонд Марије и Васе Радосављевића, трговца из Панчева; Фонд Владимира Матијевића, … . После смрти председника Привредника Тодора Мијаиловића 1937. основан је његов фонд. Клуб Привредникових самосталних господара били су Привредникови питомци, који су били редовни чланови Привредника или чланови Патроната. Седиште клуба било је у Београду, а у појединим местима били су пододбори и повереници. Привредникови самостални господари држали су конгресе сваке године у пролеће. У Топуском одржани су конгреси 1904. и 1928; у Липику и Скопљу 1927; У Београду 1929. и 1931. (освећење камена темељца за шегртски дом у Београду) а 1930. у Сарајеву. Друштво Привредник је пратио у својим досијеима живот шегрта и пошто су се запослили. Кроз досијеа могао се пратити цео живот питомца као шегрта, помоћника и самосталних господара. У досијеима је био праћен и приватни живот питомаца. Досијеа су вођена и о библиотекама у земљи и ван ње, које су користили Привредникови питомци. За свако место у коме је постојао повереник Привредника отваран је досије за библиотеку. Чиновници друштва су извештавали о обиласку места у којима су били шегрти и о њиховим проблемима са здрављем, смештајем, понашањем, одећом и радом. (6)

За време Првог светског рата Привредник је на предлог државног тужиоца у Загребу забрањен. (7) Привредник је после уједињења 1918. обновио свој рад у новим околностима. До 1923. седиште Привредника било jе у Загребу, а тада jе пренесено у Београд. Приликом прославе 25-годишњице рада Привредника 1923. Пупин је заступницима Привредника у Америци приложио чек од 100.000 динара као поклон друштву. Тиме је био увршћен као нови патрон Друштва Привредник. У сарадњи са друштвом „Привредник” Пупин је 1928. формирао фонд „Михаило Пупин”. По одредбама задужбине после смрти оснивача део је ишао Привреднику, црквено-школској општини у Идвору, ђацима из Војводине који ће се школовати у пољопривредној струци. Део суме се издвајао као награда за ванредне успехе у пољопривреди у Југославији под именом „Пупинова награда”.(8) У Идвору је 1940. отворен Народни дом Михаила Пупина са пољопривредном књижницом и читаоницом. (9) Доживотни почасни старешина Соколске жупе Скопље био је др. Михаило Пупин. Велики добротвори жупе били су др. Штампар начелник Министарства Нродног Здравља, Миша Радојловић ижењер из Београда, Муселим Кехановић базар Арабија трговца из Скопља који је поклонио жупи завесу за позорницу, браћа Таса и Јова Тасић индустријалца из Скопља. (10) Друштво Дом ученица у Београду је било у сталној вези са Привредником, чије је питомице прихватало док им се није нашло стално место. У Дому ученица се спремала храна за Привредникове питомце, све док их Привредник није сместио. (11)

Највећим делом из заоштавштине Матијевића и прилога пријатеља привредне омладине саграђен је у Крунској улици „Шегртски дом Владимира Матијевића у Београду”. На дом је утрошено преко 5 милиона динара. У дому су деца са села пролазила школу културе. Дом је примао 200 шегрта од којих је 130 било стално у Београду и по 70 у пролазном интернату за друга места. Шегртски дом био је освећен на прослави 35 годишњице Привредникове. Имао је сутерен, високо приземље, полуспрат, први и други спрат и мансарду. У сутерену била је ложионица са 4 котла за централно грејање Дома и производњу паре за кухињу. У праоници прање и глачање опраног рубља вршено је стројевима. Било је спремиште за угаљ, магацин за посуђе и за храну. Осим гвозденог штедњака (шпархерда) била су 4 котла за кување помоћу паре и стројеви за подгревање јела, за сечење хлеба и за прање посуђа. Поред кухиње била је велика трпезарија. Била су одељења са кадама за купање, са апаратом за дезинкфекцију одела и рубља и соба за шишање. Све то је било намењено деци која су први пут ушла у дом, да се претходно очисте. Били су и лавори за прање руку пре јела, тушеви и посуђе у којима су деца прала ноге пре спавања. На главном улазу биле су узидане две мраморне плоче на којима су биле урезана имена добротвора и фундатора. Било је одељење за гардеробу приликом свечаних приредби. Са улице је била свечана дворана за седнице Патроната и Управног одбора. У прочељу су биле три бисте : краља Александра, привредникова покровитеља др. Михаила Пупина и Владимира Матијевића. Ту су биле слике привредникових оснивача, добротвора и фундатора. Према дворишту је била велика сала са соколским справама, са позорницом, а на галерији је био биоскопски апарат. Ту су се одржавали месечни и остали састанци привредникових питомаца и забаве. Између две сале био је вестибул са стубовима. Сале су имале вентилаторе. У полуспрату је била смештена амбуланта са собом за лекарску ординацију и болесничка соба за лакше болеснике. Први спрат је био намењен деци која су требала да буду смештена изван Београда. У дому су била две недеље, да се привикну најпречим манирима, да им се испитају подобности и одреди позив на који ће били упућени. У пролазном интернату су биле дечје спаваће собе и учионице. На другом спрату био је интернат за децу која су била намештена код одабраних занатлија и трговаца у Београду. Код газде су били на раду а у дому су добијали стан, храну и све остало. На другом спрату је био стан управника интерната. На мансарди су били мањи станови за послужитеље, а према дворишту је био раван кров, тераса, на којој су боравила деца због чистог ваздуха. (12)

Прва правила Српског привредног друштва Привредник донета су 1904. а остала су на снази до 1926, када су измењена на Главној скупштини друштва, а затим потврђена од министра унутрашњих дела јануара 1927. По том правилнику главни циљеви друштва били су : настојање око практичног и теоријског образовања и унапређења привредног подмладка; посредовање код намештења особља, те по могућности заступати њихове интересе; давати члановима, на њихов захтев, упуства у пословима који се тичу трговине, заната и индустрије, и уопште унапређивати привреду и сваки привредни покрет. Чланство је било добровољно и чинило га је привредници и интелигенција. Број чланова се мењао. У међуратном периоду кретао се између 6.000 и 10.000. За време Другог светског рата се смањио, и 1945. било је 2.254 чланова а чланова патроната (оснивача – добротвора и фундатора) било је 178. На седници Управног одбора 25 јануара 1930. одлучено је да Привредник прима као питомце и муслиманску децу. Првих десет година намештено је 6.319 деце. До 1941. Привредник је сместио 35.000 деце. И за време Другог светског рата настављено је смештање шегрта, углавном избеглица. Привредник је градио шегртске домове. Из фонда Владимира Матијевића изграђен је шегртски дом у Београду за 200 шегрта 1931, у Новом Саду за 60 1938, а у Загребу за 20 1940. По избијању рата престао је рад домова. Крајем 1940. у Петровграду је купљена зграда за шегртски дом, али због рата дом није отворен. Интернат у Вршцу са 20 ученика, је наставио рад и за време рата. Сарађивали су Савезом српских земљорадничких задруга, Друштвом за васпитање и заштиту деце у Београду, Задругама Српкиња и државним установама (Министрство просвете, …). Управа Задужбине Николе Спасића замолила је 1938. Привредник да овај са територије Јужне Србије изабере неколико деце, која ће се упутити на занате и стручне школе у иностранство о трошку Задужбине. На иницијативу Матијевића основане су задруге Срба Привредника, установе за штедњу и кредит, да би се омладина навикла на штедњу. До 1941. основано је 58 задруга. Задруге су биле учлањене у Савез задруга Срба Привредника у Београду. (13)

Као пример може се навести рад задруге Срба Привредника у Дубровнику. Задруга Срба Привредника одржала jе у Матици Српскоj у Дубровнику 4. априла 1937. своjу II редовну скупштину. (14) Савез задруга Срба привредника у Београду одржавао jе везу са Дубровником преко директора Српске банке. Лист „Дубровник” пренео jе вест да Задруга Срба привредника у Дубровнику одржава своjу VI редовну годишњу скупштину 9 марта 1941. у филиjали Српске банке. (15) Управни одбор Задруге Срба Привредника у Дубровнику на седници од 18. марта 1941. конституисао се и његови чланови били су : председник Јован Цвиjић, I подпредседник Стево Љубибратић и II подпредседник Миливоj Соколовић. Надзорни одбор предсjедник Јово Банђур. Један од задругара био jе Светозар Барбић (16).

Управа друштва Привредник покренула је акцију за оснивање соколског друштва од својих чланова и у својим просторијама. Соколско друштво Београд VII основано је 5 фебруара 1932. на иницијативу управе национално-хумане установе „Привредник” у њиховим просторијама у Лазаревачкој улици. Друштво су основали: Перо Бекић, Милан Мих. Стефановић, Аврам Филиповић, Јован Мојсиловић, Ђура Терзин, Вид Вујић, Никола Марић, Драгољуб Петровић, Мирко Црнојевић, … . Одлуком управе „Привредника” друштво је добило велику салу у Шегртском дому за вежбаоницу. На првој скупштини изабрани су : старешина Перо Бекић, заменик старешине индустријалац Лука Новаковић, секретар Петар Шкара, просветар Ђура Терзин, начелник Драгољуб Петровић, благајник Мирко Црнојевић, статистичар Анатолије Коновалов; Остали чланови управе и других одбора били су из редова Привредникових угледних чланова и пријатеља-сарадника. На дан оснивања друштву је дато као бескаматна позајмица 30.000 динара од управе Задруге Срба Привредника за набавку справа за вежбање. Код свих соколских приредби друштво је учествовало са свим својим категоријама, било у земљи или на слетовима у Чехословачкој и Бугарској. Друштво је одржавало сваке године јавне вежбе. Приредило је прославе : Чика Јове Змаја, Његоша, Алексе Шантића, Филипа Вишњића, и осталих, а 1937. прославу Томаша Масарика. Приходе од прослава је друштво употребило за покриће набавки. Издало је од тих пара и веће суме за подизање споменика тим националним великанима. Од 1934. старешина је био Секула Зечевић, заменик старешине Тихомир Матић, заменик старешине Саво Сурутка, секретар Петар Шкара, просветар Стеван Јелача, начелник Илија Трнинић, начелница Катарина Бајмеловић, благајник Михаило Сучевић, статистичар Анатолије Коновалов и економ Бранко Другељевић. Чланова је било 1932. све заједно 206, 1933. 246, 1934. 458, 1935. 609, 1936 516, 1937. 661 припадника свих категорија. Друштво је имало велики број мушког нараштаја, углавном Привредникових питомаца (шегрта). Имало је књижницу са 700 соколских и осталих поучних и забавних књига. Као свој циљ у Соколској Петровој Петогодишњици друштво је решило да направи летње вежбалиште. У 1937. у Управи друштва били су : старешина Секула Зечевић, заменик старешине Буде Цвијановић, заменик старешине Саво Сурутка, секретар Петар Шкара, начелник Илија Трнинић, начелница Катарина Бајмеловић, благајник Лазар Лазић, статистичар Анатолије Коновалов и економ Перо Лазић. (17) На прослави Првог децембра 1932. на Коларчевом народном универзитету Бранко Живковић, старешина Жупе Београд, саопштио је да је у Београду основано Соколско друштво Београд VII. Истакао је да ће да новосновано друштво имати велики значај, јер је прекорачило границе Београда. Основано је иницијативом „Привредника” и имало је задатак да преко својих питомаца шири соколску идеју у народу. На прослави је саопштио да је ново друштво примљено у Соколску жупу Београд. (18) Поводом посланице римокатоличких бискупа против Савеза Сокола 1933. Соколско друштво Београд VII је у свом телеграму Савезу истакло своју огорченост нападом католичког епископата на соколство и тражило одлучне мере против таквих напада и у будуће. Осудило је деструктивни рад против државе. (19) Друштво је у јануару 1933. одржало конституирајућу седницу просветног одбора. Решили су да се држе говори пред врстом и то редовно за све чланове по један говор недељно. У споразуму са председником говорили су чланови просветног одбора. Сем тога соколи су у Дому привредника присуствовали редовним месечним састанцима Привредникове омладине, на којима би се држала предавања и за њих корисном, највише о раду, дружељубљу, честитости, штедњи, … . У Просветном одбору друштва били су Председник Ђура Терзин, тајник Стеван Жакула, новинар Ђура Терзин, књижничар Стеван Прица, известилац за ширење соколске штампе Стеван Тодорић. Чланови ДПО били су Драгољуб Петровић, Вид Вуић, Анатолиј Коновалов и Илија Трнинић.

У Управи Соколског друштва Београд VII 1934. били су Старешина Секула Зечевић, заменик Тихомир Матић, секретар Петар Шкара, заменик Стеван Жакула, просветар Стеван Јелача, заменик Ђура Терзин, начелник Илија Трнинић, I. заменик Светозар Дер, II. Заменик Миле Милинковић, начелница Катарина Бајмеловић, заменица Анђелија Блажевић, благајник Мих. Сучевић, економ Бранко Драгељевић, статистичар Анатолије Коновалов. Чланови Управе били су : Никола Марић, Перо Бекић, Лука Новаковић, Вид Вуић, Гојко Новитовић, Аврам Филиповић, Живко Поповић, Јован Мојсиловић, Милан М. Стефановић, Заменици су били : Душан Грозданић, Љубиша Димитријевић, Раде Павловић, Најдан Дуканац, Павле Миочиновић, Урош Грбић, Лука Лукић, Мирко Црнојевић, Јован Дер. Ревизори су били : Лазар Лазић, Саво Сурутка, Груја Величковић, Ђорђе Гаћеша, Стеван Чепрњић. Заменици : Илија Петковић, Јаков Милановић, Петар Чутурило, Илија Чалић, Милом Комадина. У Суду части били су : Јован Мојсиловић, Милан Добровић и др. Лаза Владисављевић. Заменици : Јован Марковић, Стеван Тодоровић, Драгољуб Стојановић, Драган Максимовић и Стеван Прица. (20)

Соколско друштво Београд VII учествовало је у раду Савеза Сокола заједно са осталим соколским друштвима. Соколи су држали предавања преко радија. За 28. фебруар 1935. најављено је било предавање преко радио Београда Бранка Јанковића из Соколског друштва Београд VII о теми „Др. Мирослав Тирш као учитељ демокрације”. (21) Соколско друштво Београд VII приредило је Посело 14 априла 1935. у организацији предњачког збора. Начелник Трнинић поделио је дипломе и уверења такмичарима са пливачких и лакоатлетских утакмица старијој браћи. Позвао је браћу из смучарског одсека, који су на првим утакмицама жупе Београд постигли најбољи успех и то прво, треће и четврто место. (22)

Соколско друштво Београд VII прослављајући Први децембар приредило је свечану академију 5 децембра 1936. у вече у својој соколани, у дому „Привредника”. Вежбале су све категорије. Жупа Београд организовала је заједнички помен изгинулим и умрлим члановима београдског соколства у капели на новом гробљу. На помену су биле делегације свих београдских друштава. (23) Соколско друштво Београд VII осветило је 11.12.1938. нараштајску заставу. (24)

Соколско друштво Београд IV на Бановом Брду је 19.1.1939. приредило нараштајско посело са чајанком и игранком. Посело је организовано ради ближег упознавања нараштајаца свих београдских друштава. Упутили су позив свим соколским друштвима али и ако је улаз и чај био бесплатан приредбу је посетио само један нараштајац из Сокола VII. (25) Соколска жупа Београд приредила је марта 1938. Бал словенских народа. Под покровитељством Владе Илића, председника Градског поглаварства, бал је одржан у просторијама Соколског друштва Матица (Стари ДИФ). Велика, доња и средња сала биле су уређене за игру а остале просторије за бифе. У великој сали свирале су две музике : музика Краљеве Гарде и музика Соколског друштва Београд VII, а у доњој трећа музика. (26) У Кошутњаку су одржане 8 маја 1938. Крос-контри утакмице Соколске жупе Београд. Друштво Београд VII учествовало је на утакмицама са 6 такмичара. (27)

У Београду је 16 новембра 1939. отворена соколска кухиња за избеглице из Бановине Хрватске. Соколи из Привредника ангажовали су се да помогну избеглицама. Кухиња је у почетку делила ручак и вечеру за око 50 особа у летњој кућици (летње вежбалиште) Соколског друштва Београд VII. (28)

У гласнику Соколске жупе Београд „Око Соколово” објављен је акт Соколске жупе Загреб: „Вал нове „слободе“, који је захватио и прекрио ове наше крајеве присилило је многу нашу браћу, многе сестре, да или појединачно или са својим породицама оставе домаће огњиште …… те да … бегају у крајеве, где та „слобода“ својим грешним загрљајем још није угушила сваки племенити осећај, својом циничком хипокризијом није уништила право на живот и опстанак сваког појединца, о коме воле сваком пригодом да говоре баш ти најгрлатији проповедници и следбеници те нове „слободе“. У тим по нас тако црним данима и опет је дошло до изражаја право соколско братство, које је на најефикаснији начин потврдило стару реч, да се у невољи познаје пријатељ. Дошло је до пуног изражаја у нашој драгој престоници и његовом Соколству, у првом реду код братског Савеза, а једнако и код братске Жупе те братских друштава Београд II и Београд VII. Сви сте Ви, браћо и сестре, уложили за наше беднике толико љубави, толико мера и труда, толико физичких и материјалних жртава, да би свака наша реч похвале Вашег искреног и срдачног братства изишла тек бледом и баналном фразом. Наша је једина жеља да би што скорије осванули у нашим „ослобођеним“ крајевима тако светли и радосни данци, да би Вам свима Вашу љубав, Ваше гостопримство могли да вратимо радосна срца………. Вама и свему чланству Ваше жупе наш искрени братски поздрав“ (29)

Друштво је 31.12.1936. имало 217 члана и чланице, 196 нараштаја, 103 деце свега 516. (30) Соколско друштво Београд VII имало је 31.12.1937. 250 члана и чланице, 184 нараштаја, 127 деце свега 516. (31) Друштво је 31.12.1938. имало је 334 члана и чланице, 161 нараштаја, 93 деце свега 588. (32) Соколско друштво Београд VII имало је 31.12.1939. 215 члана и чланице, 198 нараштаја, 101 дете свега 514. (33)

На предлог Бранка Валаџије, прочелника Соколске Петрове Петогодишњице жупе Београд, београдски соколи су се на седници међудруштвеног одбора одржаног 5. марта 1940. у Соко-Матици заветовали да ће пошумити комплекс земљишта у околини Београда, који би се звао „Соколска Петрова шума”. (34) Чланови Соколског друштва Београд VII пошумљавали су голети око Лаудоновог шанца. Упркос киши окупио се велики број чланова и нараштаја, са старешином Секулом Зечевићем, начелником Којадиновићем и бројним члановима управе друштва на челу, засадили су око 200 шумских садница. Приликом садње соколима је помагала група “Привредникових” питомаца. Сађење је вршено под надзором инжињера из општинског одсека за пошумљавање. Друштво је одлучило да пошуми све голети у свом крају. (35) Пошто се рад настављао чланови Соколског друштва Београд VII, у оквиру радова Петрове петолетке, на Лаудоновом шанцу посадили су преко хиљаду садница. Освећењу Гаја краља Петра II присуствовали су Јеврем Томић, председник општине, Данило Вуловић, министар грађевина, епископ Нектарије, В. Поповић, старешина жупе Београд. О значају соколског завета и пошумљавању говорио је Секула Зечевић, старешина друштва. Затим је почело сађење у коме је учествовало две стотине нараштајаца, Привредникових питомаца. „Соколски гласник“ од 29 новембра 1940. донео је фотографију чланова Соколског друштва Београд VII при пошумљавању „Петровог гаја”. (36) Док су остала београдска соколска друштва на радним акцијама учествовала са члановима својих друштава привредникови питомци били су из свих српских крајева.

На скупштини жупе Београд 7 априла 1940. просветар друштва Богдан Поткоњак истакао је : „Нестало је центра соколске мисли и рада у земљи где је соколство први пут развило заставу своју, … Остаје једино Југославија, … Међутим ни овде не може соко да рашири слободно своја крила, јер није тајна да су у неким крајевима наше домовине, југословенске и соколске идеје постале опасне. … У будуће рад се мора више водити у правцу народне одбранбености”. Прочелник друштва за Соколску Петрову Петогодишњицу Већеслав Сењатовић истакао је да је од завета било извршено : Летње вежбалиште подигнуто је 1939. Нараштајска застава набављена је 1937. Повећање броја чланстава са 73, а нараштај за 240. Основали су фонд за подизање соколског дома. Основали су фонд за помагање сиромашних вежбача и давана је припомоћ вежбачима који су ишли на слетове у Прагу и Софији. (37) Соколско друштво Београд VII прославило је скромно Дан уједињења 1940. у „Дому Привредника”.(38) Пододбор у Соколу VII прикупио је за зимску помоћ 7.500 динара. (39) Др. Лаза Поповић, оснивач карловачког сокола 1904, примио се места председника у Одбору за градњу дома Соколског друштва Београд VII (Привредник). Први пут је дошао на седницу одбора 27.2.1941. Дочекан је веома топло, срдачно и братски, поздрављен је и примљен. (40).

Пре Првог светског рата Срби су у Аустро-Угарској оснивали читаонице, књижнице, земљорадничке задруге, соколска друштва, женске добровољне задруге, певачка друштва… . После Првог светског рата наступио је застој код Срба, а Хрвати су развијали живи рад на свим пољима живота. То су запажали Срби сељаци из крајева где су живели помешано са Хрватима. (41) У шегртском дому приказивани су на састанцима шегртима позоришни комади и поучни филмови. Привредникова омладина била је учлањена у соколском друштву, а Женски хришћански покрет држао је питомцима два пута недељно предавања. За време Другог светског рата било је забрањено окупљање. После оснивања Српске заједнице рада фебруара 1942. дошло је до споразума о сарадњи два друштва на основу Правилника од 15 јануара 1943. Правилником је сачуван карактер Привредника као самосталног правног лица, донекле и самосталност у пословању гране за омладину. Задржао је право да одлучује и о чиновништву те гране, а сачувао је своју имовину. Када је Привредник почео сарадњу са Српском заједницом рада 15 марта 1943. држана су предавања и другим шегртима онако како је одобрила Српска заједница рада. Друштво је усвојило молбу Комесаријата за избеглице да помогне код намештања женске деце на разне занате.

У априлу 1945. министар трговине и снабдевања разрешио је дужности управу Привредника и поставио привремену управу од 10 лица. На конференцији представника хуманих удружења 29.јуна 1945. помоћник министра социјалне политике изјавио је да министарство намерава да преузме све хумане установе у своје руке, а да ће управе тих установа и даље сабирати прилоге и предати их министарству. Своју архиву Привредник (1897-1947) предао је 22 децембра 1948. Државној архиви ИНО града Београда. (42)

Пре Првог светског рата Срби су као и остали народи, у Аустро-Угарској оснивали читаонице, књижнице, земљорадничке задруге, соколска друштва, женске добротворне задруге, певачка друштва… . Владимир Матијевић основао је Српску банку, Српско привредно друштво „Привредник” и Савез српских земљорадничких задруга. Српско привредно друштво „Привредник” основано је 1897. у Загребу. Активност Привредника обухватале су све српске земље. Друштво је пре Првог светског рата сарађивало у свом раду са соколима и са њиховим оснивачем др. Лазом Поповићем. До 1923. седиште Привредника било jе у Загребу, а тада jе пренесено у Београд. У Дому Привредника било је основано Соколско друштво Београд VII 5 фебруара 1932. Кроз оснивање и рад соколског друштва у просторијама Шегртског дома „Привредника” у Београду одвијао се рад друштва „Привредник” у новим околностима. Настављен је у Југославији заједнички рад Привредника и националних друштава. Заједно са осталим соколским друштвима Соколско друштво Београд VII учествовало је у соколским радним акцијама. Док су остала београдска соколска друштва на радним акцијама учествовала са члановима свог друштва које је обухватало поједине крајеве Београда, привредникови питомци били су из свих српских крајева. Због тога Соколи су сматрали да ће они бити расадник соколске идеје по отаџбини. У раду друштва истицао се смучарски одсек. Соколи из „Привредника” су помогли рад соколске кухиње за избеглице из Бановине Хрватске. У оквиру радова Петрове петолетке, на Лаудоновом шанцу, чланови Соколског друштва Београд VII посадили су преко хиљаду садница. Др. Лаза Поповић, оснивач српског соколства у Аустро-Угарској монархији, примио се места председника у Одбору за градњу дома соколског друштва. После Априлског рата 1941. соколска друштва била су забрањена. Привредник је током рата наставио да ради. Престао је са радом после рата. После обнове вишестраначја Српско привредно друштво „Привредник” и соколска друштва обновила су свој рад.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Д.П. „Привредник”, Народна Енциклопедиjа СХС, III књига, Загреб 1928, стр. 569; „Привредник jубиларни календар за 1937 годину”, Београд, стр.36, 37, 39; „Привредников календар за 1933 годину”, Београд, стр. 36;
2. „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 164;
3. „Како постају ваљани људи сретни”, „Дубровник”, Дубровник, 3. маја 1910, бр. 33, стр. 2;
4. „Јубилеј Светолика Пашћана, првог арт. Вође ЈПС”, „Весник Јужнословенског певачког савеза”, Београд, април/мај 1935 год. бр. 2/3, стр. 20;
5. проф. Мирко Лежаић, „Историјски преглед Северне Далмације“, „Северна

Далмација некад и сад“, Београд, Главна задруга за народно просвећивање,

1939, стр. 57;

6. „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 160, 162;
7. „Шегртски дом Владимира Матијевића у Београду”, „Привредник календар за 1933 г.”, стр. 36;
8. Љубодраг Поповић, „Извори за проучавање пупинове делатности у домовини, у фондовима Архива Србије”, „Архивски преглед 1”, Београд 1979, стр. 117;
9. „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 163;
10. „Извештај годишње скупштине соколске жупе „Краљевић Марко”- Скопље”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар, фебруар, март 1927, бр. 1,2 и 3, стр. 24,25, 26;
11. „Дом Ученица 1905-1930 Споменица о прослави двадесетпетогодишњице 1. и 2. марта 1930”, Београд, 1930, стр. 48;
12. „Шегртски дом Владимира Матијевића у Београду”, „Привредник календар за 1933 г.”, стр. 38, 39, 40;
13. „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 162, 164;
14. „Задруга Срба привредника у Дубровнику”, „Дубровник”, Дубровник, 10. априла 1937, бр. 10, стр. 4;
15. „Задруга Срба привредника у Дубровнику”, „Дубровник”, Котор- Дубровник, 1 марта 1941, бр. 9, стр. 4;
16. ,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 349;
17. Петар Шкара, „Соколско друштво Београд VII (Привредников дом)”, „Око Соколово“, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 151, Душан Цветковић, „Соколи и соколски слетови”, Мирослав, Београд, 2007, стр. 80;
18. „Свечана соколска академија на Коларчевом народном универзитету на дан уједињења”, „Гласник Опште и Народне Гимнастике”, Београд, децембар 1932, стр. 46;
19. „Протестни телеграми соколских жупа, друштава и чета против посланице Католичког епископата”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 3 фебруара 1933, бр. 6, стр. 3;
20. „Соколско друштво Београд VII”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 13 јануара 1933, бр. 3, стр. 4; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник, I”, Београд, 1934, стр. IX;
21. „Соколска радио-предавања”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 8 фебруара 1935, бр. 7, стр.2;
22. „Посело”, „Соколски гласник“, Љубљана, 3 маја 1935, бр. 19, стр. 3;
23. М.Ј, „Прослава „Првог децембра” у Београду”, „Око соколово“, Београд, 1 јануара 1937, бр. 2, стр. 39,40, 41;
24. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XIX редовну годишњу скупштину 26 марта 1939 год.”, стр. 15, „Око соколово”, Београд, 26 марта 1939, бр. 3 и 4;
25. „Вести”, „Око Соколово“, Београд, 1 фебруара 1939, бр. 2, стр. 16;
26. „Жупски бал Словенских народа”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1938, бр. 4, стр.68;
27. Б. Максимовић, „Жупске крос-контри утакмице 1938 године”, „Око соколово“, Београд, 6 септембар 1938, бр. 7, стр. 188-191;
28. Жупски социјални отсек”, „Вести”, „Око соколово”, Београд, бр.3, 1. март 1940;
29. „Значајно писмо“, Вести, „Око соколово”, Београд, 1. март 1940, бр.3;
30. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 27, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
31. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVIII редовну годишњу скупштину 3 априла 1938 год.”, стр. 104, „Око соколово”, Београд, 1 априла 1938, бр. 4;
32. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XIX редовну годишњу скупштину 26 марта 1939 год.”, стр. 41, „Око соколово”, Београд, 26 марта 1939, бр. 3 и 4;
33. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 год.”, стр. 45, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4;
34. „Међудруштвени одбор”, Вести, „Око соколово”, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6;
35. „Кратке вести из нашег соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 2 новембар 1940, бр. 44, стр. 2;
36. „Гај Краља Петра II”, „Око соколово”, Београд, 1 децембар 1940, бр. 9 и 10, стр. 173; „Соколски гласник“, Београд, 29 новембар 1940, бр. 48, стр. 5;
37. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 год.”, стр. 32, 50, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4;
38. М.Г.С. „Први децембар 1940 године у Београду и нашој жупи”, „Око соколово”, Београд, 4 фебруар 1941, бр.1, стр. 8;
39. „Соколске вести”, „Око соколово”, Београд, 4 фебруар 1941, бр.1;
40. „Службене вести”, „Око соколово”, Београд, 1 марта 1941, бр. 2 и 3, стр. 35;
41. А.„За Србе нема хладовине”, „Привредник jубиларни календар за 1937 годину”, Београд, стр. 88-91;
42. „Водич Архива Србије”, књига прва, Београд, 1973, стр. 160, 164;