Objava / 22/03/2022

ПУТ САВЕЗА СОКОЛА НА СЕЛО

Соколство је прошло више фаза од свог оснивања. Били су прво мала приватна организација интелектуалаца и проповедника ослобођења. Постепено су постајала општа народна организација која је будила народ, јачала све моралне и телесне снаге и спремала способне борце и раднике за борбу за ослобођење. За време Првог светског рата у Аустро-Угарској Монархији соколи су били превратна организација бораца за слободу, а после рата народна милиција и ватрени проповедник јединства. Соколи су заједно са Побратимима од 1910. покушавали да у Аустро-Угарској монархији оснују своја сеоска друштва. Прихватили су ставове националистичке омладине, која је на својим заставама исписала да само она организација може да служи народу, која успе да здружи интелигенцију града са селом. Време од 1910. до 1925. било је раздобље проналажења путева, свладавања разних препрека и запрека. (1) По соколским хроничарима прва сеоска соколска чета била је основана 1913. у Мајским Пољанама, крајишком окружју Српског Сокола, а касније крајишког окружја загребачке жупе. Владимир Блашковић тврдио је да је прва сеоска соколска чета основана 1903. у селу Стативе код Карловаца (Хрватска). Основао ју је соколски вођа Мијо Блашковић. Чета је после неколико година морала да прекине рад под утицајем режима. Обновљен је рад у Југославији под именом Соколске чете Нетретић. Владимир Блашковић је истакао да су соколи из те чете трпели и страдали горе у 1937. него ли њихови очеви. (2)

У „Соколској њиви Календару 1937” истакнуте су речи краља Александра : „Ја хоћу да будем Владар духовно јаких, по свом духу самосталних, слободних, за успешан рад и срећан живот брижних и способних сељака државотвораца своје народне државе”.(3)

После Првог светског рата прва је Соколска жупа Загреб настојала да оснује сеоске соколске чете. У Банији су основане чете у селима Бачуги, Чемерници, Влаовићу, … .заузимањем др. Метикоша. У околини Пакраца у Славонији основане су чете у селима Шеовици, Кусоњи и Прекопакри залагањем Војислава Вуксана и Бранка Јанковића.У години 1924. постојале су чете у Лици у околини Госпића, у Словенији у Бојанцима, у Босни у Костајници, … . По мишљењу аутора чланка Бранка Јанковића у „Соколском вјеснику жупе загребачке” просветни рад сокола био је важнији и потребнији селу него телесно јачање. Требало је оснивати секције : побратимске, аналфабетске, читаоничке, певачке, свирачке, позоришне, … . Таквим радом постајале су соколске чете другом школом. Соколи су настављали и проширивали рад школе тамо где је она стала. Циљ је био подизање села после школе соколством и осталим друштвима и установама. То је био једини пут да се дође до напредка села. На крају чланка је истакнуто : „Оснивајмо соколске чете по селима и соколска друштва по варошицама, радимо у њима марљиво, чинимо то, јер нас на то зове отаџбина, а и народ ће нам бити зато захвалан.” (4)

Са своје стране Соколска жупа Мостар је покренула акцију стварања сеоских соколских чета под слоганом „Соколством кроз село к просвјети и напретку”. (5) У часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” од почетка 1927. истакнуто је да је Соколска жупа Алекса Шантић, почела акцију да организује соколске чете по селима. Старешина жупе Чедо Милић обишао је соколска друштва у Невесињу, Гацку и Антовцу, да би се рад соколских друштава у околини тих места прошири, да соколи из вароши постану апостоли националног рада на селима. Обишао је побратимска друштва у Клепцима, Пребиовница, Поплата и Тасовчићима. Припремали су се соколи и побратими да иступе на прослави „Просвјете” у Сарајеву у што већем броју. (6)

За њих соколски организовати село значило је стварање густе мреже друштвених канала и средишта, кроз који су требале све родољубиве иницијативе да стигну до села. (7)

Као један од својих првих задатака соколски покрет на селу је настојао да економски подигне село. Да реши сељачко питање хлеба кога је био гладан и жељан. Соколска жупа Мостар испитивала је боља семена за људску и сточну храну, уводила у села дотад непознате биљке (кукуруз, репу сијаницу, детелину, грахорицу, лан, конопљу, соју, памук, …); набављали су саднице воћака и шумског дрвећа; развијали су код сељака свест о потреби садње дрвећа, за пошумљавање крша и голети; набављали су боље расе стоке и под најповољнијим условима пољопривредне алате, уносили су их у села где су били непознати и откривали нове изворе прихода као што су пчеларство, сакупљање лековитог биља и кућна радиност. Кућна радиност обухватала је израду народних везова, ћилима, дрвених предмета за практичну употребу. Делили су бесплатно кошнице и пропагирали пчеларство претплатом чета на пчеларске стручне листове. Унапређивали су и све друге гране пољопривреде (воћарство, поврћарство, гајење цвећа, живине,…). Соколи су бирали писмене сеоске младиће и васпитавали су их у жупским соколским течајевима за рад у селу. Сеоске младиће и девојке слали су на државне, бановинске пољопривредне, домаћинске и остале специјалне течајеве. Оснивали су у сеоској чети соколске књижнице и слали им бесплатно поучне, пољопривредне и друге књиге. Чете су биле претплаћене на стручне пољопривредне листове. Оснивали су у четама пољопривредне расаднике. Приређивали су четне, друштвене и жупске изложбе производа сеоске пољопривредне и кућне делатности. Приказивали су у четама поучне филмове са предавањима. Растурали су у селима летке и брошуре. Проналазили су у државним и бановинским буџетима новац за помагање земљорадње и настојали да се та средства као и друге државне и бановинске помоћи праведно расподеле у народу. За такав рад постојали су пољопривредни известиоци. Заједно са здравственим и пољопривредним васпитањем вршено је задружно васпитање народа. Соколи су сматрали да је сав рад који су вршили у својим четама био само припремни рад за задружну организацију. (8) Соколи су се трудили да помогну и социјално угроженим члановима сеоских чета. На пример Соколска чета Бабино Поље соколског друштва Дубровник основала је одсек социјалне самопомоћи у првим месецима свог рада. То је обухватало заједничке сеоске кошеве, амбаре, међусобно помагање, сеоске соколске мобе, бригу за немоћне, удовице, сиротне и сиромашне чланове чета и помоћ заједничким орањем и заједничким обављањем њихових пољских радова, држање и употреба заједничког четног плуга и других пољопривредних алата, акције милосрђа и сабирањем новца, хране, одела за сиромашне и беспомоћне, излажење вредне сеоске деце и њихово смештање на занате и друге службе и стручне школе, у сарадњи са „Привредником”. О извршењу свега тога бринули су известиоци за социјални рад. (9) Приликом оснивања сеоских соколских чета у жупи Мостар прво су оснивани трезвењачки одсеци. Хтели су да наставе традицију чета сеоских побратима, који су по свом раду били стварни почеци соколског буђења и организовања села. Такође су сматрали да је трезвеност главни предуслов сваког конструктивног рада. Трезвењачки одсек вршио је трезвењачку пропаганду, одржавао трезвењачке састанке, држао предавања, растурао трезвењачке летке, брошуре и слике, приређивао трезвењачке изложбе воћа и безалкохолних пића, ширио идеју безалкохолне прераде грожђа и досталог воћа, одржавао течајеве за прављење пекмеза, ушећереног воћа, безалкохолних пића, конзервирања и сушења воћа, … . Главни задатак одсек био је окупљање нових трезвењака који су требали да потпишу трезвењачки завет. Водио је списак заветованих и строгу контролу о одржавању завета. Кроз све четне приредбе и програме вршена је интезивна трезвењачка пропаганда (позоришни комади, рецитације, приче, …). (10) Соколи су сматрали да они утиру пут задругама просветом и пропагандом. Припремали су соколске раднике на селу за задружни рад, оснивали задруге и упућивали задруге да се учлане у задружне савезе. Задружни савези су требали да се брину о задругама, шаљу упуте, да им набављају материјална средства, упућују у администрацију и да их контролишу. Са своје стране жупа Мостар је соколским задругама стајала на расположењу за сваку услугу и помоћ када то задруге траже. На свим течајевима за вође соколских чета био је и предмет задругарство. Вође чета биле су упућени у задружну идеологију, организацију и врсте задруга и у вођење задруга. Соколски рад на оснивању задруга почео је када су на подручју жупе Мостар пропало преко стотину задруга. Били су опрезни у избору људи при оснивању задруга, како не би компромитовали не само задругарство него и соколство. Основали су задруге у Чибачи у околини Дубровника (Соколску поврћарско-воћарску и цвјећарску задругу), у Фатници, у срезу билећком, (Соколску сточарску задругу), у Борцима, срез коњички, и Автовцу (Соколску мљекарску задругу), у Мостару (Соколску задругу за сабирање, продају и прераду љековитог биља). Радило се на оснивању сјеменарских, житарских и сјенарских задруга. (11) Приликом оснивања Соколске задруге за сабирање, продају и прераду љековитог биља соколи су суочили са тешкоћама. Једино су кадуља и бухач имали сигурну пијацу. Остало биље су куповали у ограниченој количини „Југофармација”, „Ирис” из Загреба и С. Варда из Сиња. (12) Др. Стеван Јакшић је истакао : „Имали смо прилике уверити се на соколским просветним течајевима, са колико пажње слушају млади чланови сеоских соколских чета предавања о задругарству и како их се брзо може покренути да у свом селу, на повратку кући, пораде на задружном пољу.” (13)

На тромесечне седнице соколских чета на подручју матичног соколског друштва позивани су сви учитељи са подручја управног среза, представници свих културно-просветних установа и других националних организација, као и представници управних, војних и духовних власти из места. Тиме се давао карактер свечаног народног зборовања. (14) Жупа је основала Учитељски одсек у мају 1933. На позив жупе одазвало се 1933. 51 учитеља сарадника, а следеће године 68. Соколи су организовали Круг учитељских приправника за рад на селу при Учитељским школама у Мостару и Дубровнику. Сарадњом са Учитељским одсеком жупе Мостар требало је теоретски и практично оспособити младе учитеље за рад на селу. Чланови Круга морали су бити чланови месног соколског друштва. Били су дужни да посећују теоретска предавања и практично радити на терену чета са соколским радницима из жупе или друштва. Учитељски приправници су у групама обилазили оближње чете на челу са Мирком Томићем, чланом жупске управе. Две екскурзије учитеља жупских сарадника, изведене су о великом школском одмору,. Обишли су скоро целу Херцеговину пешке, једни на челу са старешином Чедом Милићем, други на челу са учитељем Мирком Томићем. (15) Најтеже питање за соколе било је избор људи који су као изасланици жупе и друштава ишли у села. Личне вредности појединаца, њихов приватни, друштвени и морални живот били су од пресудног значаја за њихов успех у раду у сеоским четама. Успех је зависио од поверења које су сеоски соколи стекли о соколу који је долазио из града да их упућује и просвећује. Није било свеједно да ли је соколски радник из града дошао пешке или у ауту; такође није било свеједно да ли је тражио за ручак тражио хлеб и млеко или печење и вино. Дужност је соколских радника била да својим животом и радом уклањају разлику између сељачког и градског живота. Требали су да сељаку развијају свест о вредности његовог рада и сеоског живота. Свака активност било просветна, привредна или хигијенска, морала је бити усмерена на општи циљ, а тај био препород сељака и села. У расправи о питању изасланика Ђура Брзаковић је истакао пример једног изасланика који је позван да иде у село, запитао да ли се иде аутомобилом, а затим хоће ли јагње бити заклано. Када су стигли у село, одмах је питао где је локал, а кад су прошли поред школе приметио је како је лепа учитељица. Његов коментар био је да ко иде на село да пита за печено јагње и да ли је учитељица лепа тај није био за соколски посао на селу. (16) Др. Иво Колбе је у свом реферату истакао да су соколи жупе Мостар схватили соколство као полугу у општем националном животу. Уколико је живот био изложен већој опасности утолико је полуга морала да дубље заграби у народни живот. Не врши се само дужност одбране, него препород народа. Требало их је материјално препородити и културно уздићи. До конференције 1935. жупа Мостар је одржала 6 течаја са 452 течајца. Одржан је виши течај за 28 течајаца. Први течај био је 1929. Течај за вође радника на селу трајао је један месец. Од 6 сати изјутра до 8 увече измењивао се технички рад са духовним сазнањем. Предаван је : технички рад, просвета, хигијена, сеоска економија и соколска администрација. Технички рад у теорији и пракси предавала су два наставника. Просвета је била подељена на четворо предавача : идеологију соколства, а посебно сеоског соколства, повест соколства, народну историју и народне песме, обичаје и особине. Народно господарство предавао је агроном, један ветеринар и један професор који је предавао о задругарству. Хигијену су предавала два лекара, а администрацију три стручна лица. Циљ је био одгајање моралног и радиног као и социјално свесног човека својих права, који ће се посветити селу у сазнању да је у општем добру, у скупном напретку и добро и напредак појединаца. Ако је било више течајаца у једном селу , они су били организовани у Заједницу течајаца, а најспособнији или најстарији међу њима био је представник те заједнице. Учитељи сарадници жупе су их обилазили и са њима су се саветовали о соколском раду. Обилазили су их изасланици жупе, који су се на тромесечним састанцима и другим приликама виђали са течајцима. После годину дана течајац је добивао сведочанство о свршеном течају. Течајци су касније имали десетодневни виши течај. Предавања су била иста као и на првом течају, само су била продубљенија и што је слушатељ уносио у њих своја искуства, своја запажања и своја сазнања.

Соколској жупи Мостар у обуци течајаца помогао је Савез. У расправи је Стеван Жакула говорио о школи за обуку војника. Истакао је да су соколима били потребни технички радници за све већи број чета. Жупе су предложиле течајеве, а Димитрије Павловић је тврдио да може да помогне војска. Да чете предложе за течајеве своје чланове, који су служили кадровски рок, а да Савез Сокола да стручне наставнике и то је био најефтинији начин одржавања течајева. На почетку 1932, када се Ђура Паунковић спремао у Праг као делегат и заступник краља, ишао је на реферат краљу. Кад је полазио, замолио је Жакулу да му да обавештења о тим течајевима. Краљу се идеја свиђала и дао је наређење министру војске и морнарице, да се расписи начине. Савез Сокола је позвао жупе да им јаве ученике за течај. Све је било одређено од 12 јануара до 15 марта и први течај почео је 15 марта 1932. На први течај јавило се 132 војника и течај је трајао до 26 јуна, када су течајци послани на слет у Праг. Следеће 1933. јавило се 317 течајаца. Соколска жупа Мостар слала је највећи број сокола-војника. Треће године предложила је 184 војника, тако да су морали само мостарској жупи да одрже два течаја. (17) Око соколских радника који су требали да воде соколски рад на селу требала је да помогне и држава. Е. Гангл је рекао да је министар и члан сокола др. Аурер припремао течајеве у које су улазили сами соколи. Сваки течај је трајао 6 недеља . После течаја течајци су се враћали у своја друштва и своје чете и ту преузимали извођење програма о обавезном физичком васпитању народа. Течајци су требали да дођу прво из већих градова, затим из мањих градића, а у трећи течај долазили су из соколских села. (18)

Жупа је тежила да се течајци организују у Заједницу течајаца, и да се здружени у целину, упуте на рад и акцију у сеоским четама, да их оспособе да постану временом кичма националног и организаторног рада у селима, чувари свега што је у селима добро и корисно и да буду не само посматрачи него и заговаратељи отклањања свих оних појава на селу који су долазили у сукоб са моралом и етиком села. Течајци и учитељи требали су да изаберу међу сеоском децом нараштајце. Соколи су сматрали да би се родитељи веселили да баш њихово дете буде изабрано међу сеоском децом да буду пионири соколске идеје. У расправи Бруно Марчић је истакао да кад малишани добију писмо у коме му се каже :„Здраво! Поздрав свима твојима, твој Чедо” за њих је то било много јаче него кад су примили хиљаду штампаних одговора. За време течаја соколских чета, била је прочитана песма о Бановићу Страхињи. Дошло је до расправе. Једни су били за Бановића Страхињу, великог јунака, плаховитог и срчаног, а други за Југ Богдана, мудрог и разборитог родољуба. Питање у анкети те вечери било је : Ко је Бановића, а ко за Југ Богдана ? Какви су нам синови данас потребнији, Бановићи или Југ Богдани ? Планинци из Горње Херцеговине били су за првог, а они из дубрава и питомијих крајева за другог. И тиме су се бавили соколи. Опазили су да су и они течајци који су завршили основне школе кад су дошли на течај после 5-7 година били неписмени. Једва је који од њих знао да се потпише. Због тога су им давали књиге „Млади задругар” и Сјетовања, да одрже континуитет у читању. (19)

Жупа је почела са организовањем нараштајских заједница у мају 1934. Слала је лист „Млади задругар”да га нараштајци читају у својој заједници. Организовали су 36 нараштајских заједница са 116 припадника.(20) Др. Иво Колбе истакао је у закључку да је соколство пре Првог светског рата било бунтовна организација. После рата показало се да соколи морају пренети тежиште свог рада на друго поље. Национални рад који се кретао у границама отварања књижница, предавања, забава, мале социјалне помоћи преузела су нова многобројна друштва. У тим друштвима су се окупљали амбициозни грађани и доконе жене, којима је требало да се нађу барем у једном одбору хуманих и културних друштава. И соколске вежбаонице биле су празне. Ново време је одвукло омладину на отворена поља. Соколство је решило да искористи свој предратни углед и бројну снагу да крене у село као основни извор снаге нације. Као резултат десетогодишњег настојања сокола у свим селима где су основане чете показивао се општи напредак, и што је било главно потпуно је искорењено пијанство, псовка и разврат. Није било ниједног случаја тежег злочина међу четама : крађа, убистава, паљења, тешких озледа, чедоморства и завођења девојака. Чланови чета су један другога исправљали и један другога чували. Управа жупе Мостар која је водила сав посао састојала се од 2 лекара, 2 директора, 2 наставника средњих школа, 4 наставника грађанских и основних школа, 2 инжењера, 2 трговца, 2 чиновника, 1 судија и 1 адвокат. (21)

Конференција Савеза Сокола о соколском раду на селу одржана је 24 и 25 марта 1935. у канцеларији соколске жупе у Мостару. Поред целе управе жупе и дела чланова друштва Мостар било је присутно 29 угледних соколских радника из земље. Савез Сокола су заступали изасланици Гангл, Ђура Брзаковић, Мирослав Војновић, Зорка Војновић и Стеван Жакула. Жупу Београд заступао је инж. Светислав Вучковић, жупу Цетиње Крсто Грујић и Коста Лигутић, жупу Карловац Марко Саблић, жупу Крагујевац Маријан Деренчин, жупу Марибор Аугуст Лукачић, жупу Ниш Тихомир Костић, жупу Нови Сад Богдан Поткоњак, жупу Осијек Фран Бабић, жупа Петровград Александар Бошан, жупу Сарајево Хасан Љубунчић, жупу Скопље Милован Арсенијевић, жупу Сплит Шимо Ђидер и Фран Лоцки, жупу Сушак-Ријеку Бранко Марић, жупу Шибеник Ђуро Покрајац и Марин Марушић, жупа Тузла Вијислав Вукановић, жупа Ужице Милољуб Суботића, жупа Загреб др.Отон Гавранчић, Срећко Ђамоња и Славко Швајцар и жупа Вараждин Матко Рубинић. (22) Присуствовао је као гост Благоје Недић из Београда, изасланик на лекарском конгресу у Мостару. (23) У расправи Срећко Џамоња је истакао да је народ тражио излаз из свог тешког економског положаја, из велике кризе која је харала светом. Наслутили су да можда у соколској организацији има неки излаз, да ће доћи до побољшања стања у коме су се налазили. Тако да је покрет био више самоникао него је био резултат пропаганде од стране соколских друштава и жупа. Представници сокола ишли су пешке, неки пут бициклом, ретко аутомобилом, а возом су могли да иду само од Коњица до Дубровника. Чете су се саме стварале а жупа Мостар често није могла да одговори на ту навалу. Др. Иво Колбе истакао је да се чете стварају зато што су сељаци веровали да би тим путем могли доћи до свог препорода, пре свега материјалног. То је била сврха, а соколска организација је била средство. Соколи су имали ограничен број људи за тај посао. Свака жупа је имала 10-12 људи и то у граду. Соколство у градовима је имало своју дужност према грађанима а чете према својим сељанима. Имали су чете које су биле вредније од матичних друштава, а имали су и друштва која су била способнија и од жупа.. Соколски покрет требао је да пронађе људе и морао је да окупи сву интелигенцију. Из сокола су требали да избаце све што је било нездраво. Требали су да стално наглашавају, да служе само народу и никоме другом и тога су се морали доследно држати. Богдан Поткоњак из жупе Нови Сад истакао је да су војвођанска села била велика и ушорена и ту су оснивана друштва а не чете. Чете су се јављале већином у колонијама у којима су били добровољци. Жупа Нови Сад је решила да се чете самостално развијају и то под надзором саме чете. Др. Миле Докић је истакао да је прво жупа Мостар радила на оснивању чета. Њена друштва су била по страни. Када је жупа почела да пребацује послове око чета на друштва, она су оживела у свом раду. Примила су на себе контролу над 15 до 20 чета. Као пример навео је друштва Дубровник, Мостар и Имотски. (24) Ђура Брзаковић је предложио а остали примили да у изради резолуције конференције савезног одбора за рад на селу учествују : Чеда Милић, др. Докић, Саблић, др. Колбе, др. Отон Гавранчић и Деренчин. (25) У Резолуцији конференције савезног одбора за рад у селу донесеној у Мостару 25 марта 1935 г. између осталог се истицало : „…. Соколске чете не могу бити ниже ни подређене јединице соколском друштву, као што није ни сељак нижи брат грађанину, већ раван њему. Зато соколске чете треба да буду у Соколству основне а не пролазне и привремене јединице. …. У правном погледу, чета треба да буде самостална јединица и равна друштву, док јој је у привредном, просвјетном и социјалном раду нужна помоћ и сарадња матичних друштава. Сматрамо да је погрешно мишљење да се претварањем чета у друштва постизава препород села, јер хоћемо да кроз соколске чете очувамо ….. и културне особине и обиљежја; стога морамо да на тој основици изграђујемо напредак села и нашу општу народну културу.” (26) У чланку „Бесплатна хигијена” у „Соколска њива Календар за соколско село 1937” лекар др. Драго Хлоупек давао је савете о хигијени. (27)

Књигу „Пут соколства у село” издао је Савез Сокола 1935. као пример соколског рада, а „Соколску њиву Календар за соколско село 1937”, издао је Просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду.

Рад Савеза Сокола трајао је до Априлског рата 1941. Између осталих др. Иво Колбе и др. Отон Гавранчић страдали су у Јасеновцу.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

Проф. Бруно Марчић, Мостар, „Наш улазак у село”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 јануар 1936, бр. 1, стр. 5;
Владимир Блашковић, „Прва сеоска соколска чета”, „Соколска њива Календар за соколско село 1937”, Издање Просветног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије, Београд, стр. 137, 138;
„Соколска њива Календар за соколско село 1937”, Издање Просветног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије, Београд;
Бранко Јанковић (Шеовица Пакрац), „Соколство на селима”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст 1924, бр. 8, стр. 212-214;
Инг. Марин Роје, „О пољопривредном соколском раду на селу”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 61;
„Организовање Сокола по селима”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар,фебруар и март 1927, бр. 1,2 и 3, стр. 26;
Чедо Милић, старешина жупе Мостар, „Наше мисли пред улазак у село”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 17;
Др. Миле Докић, просвјетар жупе Мостар, „Соколство и живот”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 48;
Др. Миле Докић, просвјетар жупе Мостар, „Соколство и живот”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 50;
Др. Миле Докић, просвјетар жупе Мостар, „Соколство и живот”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 42;
Васо Гајић, референт за задругарство жупе Мостар, „Шта смо учинили на ширењу задругарства и задружне свијести”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 67-69;
„Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 72;
Др. Стеван Јакшић, „Задругарство”, „Соколска њива Календар за соколско село 1937”, Издање Просветног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије, Београд, стр. 142;
Др. Миле Докић, просвјетар жупе Мостар, „Тромјесечне сједнице соколских чета”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 95;
Душан Таминџић, референт за учитељски отсјек жупе Мостар, „Учитељски отсјек за рад на селу”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 122-125;
Хасан Ђикић, секретар жупе Мостар, „Изасланици соколске жупе и друштава у соколским четама”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 101-106;
Др. Иво Колбе, члан управе жупе Мостар, „Течајци и течајеви”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 116-121;
„Други дан конференције (Општа дискусија)”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 170;
Бруно Марчић, први замјеник старјешине жупе Мостар, „Наша писана ријеч”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр.111-114;
Инг. Перо Ивановић, извјеститељ за сеоски нараштај жупе Мостар, „Нараштајске и дјечије заједнице у четама”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 129, 130;
Др. Иво Колбе, „Закључна ријеч”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 132, 135, 136;
„Уз ову књигу”, „Пут соколства у село”, Издање Савеза Сокола Краљевине Југославије”, Мостар, 1935,стр. 4;
„Други дан конференције (Општа дискусија)”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 167;
„Други дан конференције (Општа дискусија)”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 157-164, 166;
„Други дан конференције (Општа дискусија)”, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 172;
„Резолуција конференције савезног одбора за рад у селу донесена у Мостару 25 марта 1935 г. “, „Пут соколства у село”, Мостар, 1935, стр. 172-174;
Др. Драго Хлоупек , „Бесплатна хигијена”, „Соколска њива Календар за соколско село 1937”, стр. 143-146;