Пут Сокола

Национални прегаоци и омладина усвојили су соколски покрет настао у Чешкој као нови начин заједничког рада на ослобођењу и уједињењу српског народа. Чеси су их упознали са ситним али устрајним радом који није одмах давао одмах резултате, него у дужем временском периоду. Програм сокола је било васпитање у народном духу, а главно средство је било телесно васпитање. Српски соколи су оснивани широм српским територија под влашћу Аустро-Угарске Монархије. Соколи су сматрали да су они народна војска која ће када дође време за то борити за ослобођење од Аустро-Угарске. Борили су се као добровољци у редовима српске војске у Балканским и Првом светском рату. После Ослобођења и Уједињења наставили су свој рад на ширењу соколских друштава и чета и унапређењу села кроз просвећивање сељака, приказивање поучних филмова, оснивање задруга,… . У томе су уживали подршку краљевске власти па се створило мишљење изван соколских редова и тада и данас да је краљ Александар подизао соколима њихове домове. Соколска друштва и чете су сами подизали своје домове али су добијали прилоге од краља и државе. Подршка државних власти посебно у време шестојануарске диктатуре делимично је компромитовала соколе у очима јавности. Са јачањем ратне опасности припремали су своје чланове за одбрану земље, имајући пред очима судбину Чехословачке. У оквиру те припреме прихватили су и сарадњу са студентима-комунистима, и ако су их они пре тога нападали да су фашисти. После Априлског рата 1941. Савез Сокола био је забрањен а соколи изложени прогонима. Због свог јавног рада старешине и чланови сокола били су познати у јавности и због тога први на удару окупатора и колабораната. Соколи нису клонули духом него су се придружили онима за које су сматрали да су покрети отпора окупатору. После ослобођења комунистичка власт основала је своје гимнастичке организације од којих је касније настао Савез за телесно васпитање Партизан. Гимнастичка друштва су преузеле од сокола телесно васпитање, радне акције, слетове, … али су одбациле васпитање у народном духу. Архиве соколских друштава биле су уништене а изложени експонати у Соколском музеју на Теразијама били су спаљени. Нове власти су спроводиле политику присилног стварања нових нација.

Наредиле су да се свим Буњевцима на северу Војводине издају нова документа у којима је писало да су Хрвати. Моја рођака Јелка Пипер, у државној служби као учитељица у Боки Которској, и ако је себе сматрала Српкињом морала се изјаснити као Црногорка. Имали смо познаницу Српкињу католкињу Наду Дапчевић, рођену Кастапели. Студирала је у Београду. Молила је моју тетку Марицу да она објасни осталим студентима шта су то Срби католици. Иван Стојановић који је некад живео у Немачкој ми је рекао да су им из Југославије долазили на почетку анационални Срби а касније антинационални. Чланови сокола су се упркос свему томе укључили у рад на обнови земље. Део сокола је бојкотовао нова гимнастичка друштва. У прво време партијске власти соколски покрет је био избрисан као да није никад ни постојао. Касније се о њему писало али само у ужим оквирима, тако да шира јавност није знала ништа о њима, сем оних који су били чланови породица бивших сокола. Са увођењем вишестраначја 1992. соколи су обновили свој рад или како су неки сматрали прешли из илегале у јавност. Суочили су се са разбијањем Југославије настојавши да помогну угроженом српском народу и онима који су хтели да остану у Југославији. Соколи као организација и као појединци су наставили васпитање у народном духу. Старају се да после присилне амнезије обнови сећање на историју српског народа пре 1945. Насупрот њима стоје снаге за које је историја почела 1945. И ако су Буњевци покушавали ни до данас није поништена наредба о издавању докумената Буњевцима да су Хрвати.У време Краљевине соколи су се због превласти америчких и немачких филмова залагали за приказивање домаћих филмова или филмова из словенских земаља. Данас филмски материјали пре 1945. приказују се само у Кинотеци као 28.12.2021. у оквиру предавања Ердељановића, а РТС приказује филмове само из времена после 1945. Приказао је филм црног таласа “Свети песак” који најбоље илуструје како изгледа народ ослобођен историске свести. У Кинотеци је приказани филмски материјали о значајним личностима српске историје од краља Александра до цртача стрипова Ђорђа Лобачова.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије