СОКОЛСКА ШТАМПА О РУСКИМ СОКОЛИМА У КРАЉЕВИНИ СХС

Чеси су сматрали да је соколство установа која је позвана да поведе културну борбу против Немаца у свим словенским земљама. Зато су ширили соколство код свих словенских народа. На територији Русије соколство је први пут организовано шездесетих година 19 века у чешким колонијама у Волињској. У Русији се осећала потреба за оснивањем соколских друштава, али није било довољно стручних лица, да организују рад. Чешки соколи послали су своје најбоље предњаке у Русију. Соколи из Чешке били су учитељи гимнастике у руским средњим школама.(1) Руска бирократија дуго је ометала оснивање соколских друштава у Русији. Међу противницима соколства у руској штампи били су конзервативци којима су се привиђале „револуције” и кадети (уставни демократи) који су се бојали да ће соколи унети у редове руске омладине народну свест и сузбити космополитизам. Упркос томе соколски гимнастички систем уводио се постепено у све руске школе и у војску. Савез Руског соколства своје порекло водио је од Тифлиског гимнастичког друштва „Соко“ основаног 1907. (2)

Убрзо после Тифлиског друштва основано је 40 соколских друштава. Савез је основан 4. јуна 1910. од стране соколског друштва у Петрограду, Тифлиског, Одеског и Руског сокола у Москви. О Ускрсу 1911. у Москви је одржана главна скупштина руског сокола, на којој је учествовало 50 изасланика. За старешину Савеза изабран је Александар Степанович Гижицки. Седиште Савеза било је у Петрограду. (3) Учествовали су на свесловенском слету у Прагу 1907. Одржани су сверуски гимнастички слетови у Петрограду 1908. и 1909. Учествовали су на слету у Софији 1910. Решили су да уз соколе оснују институт за теловежбу. (4) Савезна скупштина одлучила је да се соколство подели на жупе и да ступи у везу са осталим словенским соколством. Савез је обухватио 60 друштава, гласник савеза био је лист „Соко”. Припреман је слет 1915. у Петрограду. (5) Старешина је био у аудијенцији код цара, предао му албум о прашком свесоколском слету и поднео извештај о развитку Соколства у Русији. Соколи су послали своје заступнике на грунвалдску прославу, приликом Толстојеве смрти послали су телеграфски саучешће удовици. Од 1909. соколско друштво у Петрограду водио је Гижицки, који је руско солство заступао и на загребачком слету 1911. (6) У сваком губернијалном граду било је основано соколско друштво. Приликом I свесловенског соколског слета у Прагу руске соколе у Праг довезли су посебни возови из Петрограда и Кијева. Руска соколска друштва ширила су словенску мисао, и тако допринела да Русија 1914. стане на страну тешко угрожене Србије. (7) У очи рата руско соколство приредило је словенске манифестације у Москви и Петрограду. Августа 1914. приредили су руски соколи у Москви и Петрограду патриотске манифестације, што је до тада било необично у Русији. Савез руског Соколства позвао је свој чланове да ступе добровољно у војску. Овај позив наишао је на срдачан одзив. На почетку Првог светског рата ступило је 80% руских сокола у редове руске војске, да се боре за ослобођење Словена. Од њих је 70% погинуло у карпатским горама, мазурским мочварама и на Балкану. Предратна историја руског Соколства завршавала се са просутом крвљу најбоље омладине. Послератна комунистичка влада била је мање склона соколству него што је то била царистичка влада. (8)

После доласка на власт бољшевика Савез руског Соколства био је распуштен, архива и имање конфисковано, а неки од старешина Савеза затворени. Убрзо су бољшевици променили мишљење. Комесар народнога образовања Луначарски писао је представницима сокола у затвору, извинивши се и истакао да таква организација са тако лепим и племенитим циљевима, биће од владе помагана и обећао је, да ће учинити све, да соколи могу свој рад у целој Русији без препрека да врше. Почетком 1920. уз велике препреке био је организован Савез. То је био једини самосталан савез у совјетској републици, јер су сви остали удешени према идеологији комуниста. Седиште Савеза Рускога Соколства било је у Петрограду, старешина је био Девмидентов, а начелник Говчин. Издавао је месечни часопис „Соколске Новости”. Часопис је био писан на писаћој машини, јер је било немогуће штампати у којој штампарији, јер су све служиле влади и комунистичкој партији. Нарађењем централних уреда било је одређено, да сва друштва, која су се бавила телесним образовањем морају бити од власти помагана. На власти су били људи који су хтели да све да приведу у “совјет” па су соколи живели од свог рада а без потпоре “совјета”. Уреди “совјета” су хтели организовати соколе у смислу спорта и потреба војске, давши друштву име : „Војничко-спортски клуб Сокол”. Сем тога „Савез комунистичке Младежи” преузео је на совјетски начин власништво соколских друштава. Много је требало борбе са малим и великим „бољшевицима” да се соколи одрже, па и у тако малој мери. У чланку у „Соколском вјеснику жупе загребачке” истицало се о стању : „Соколство у овој страшној борби, која се бије у душама рускога народа, није уништено. А колико је могуће у тако тешким политичким и господарским приликама оно се одржало и оно ради у несретном руском народу, који толико трпи. Тамошњи соколски радници надају се, да ће дочекати љепша времена, кад ће Соколска идеја развити се у лијепи племенити цвјет и да ће у Русији Соколство бити онај фактор који заиста треба да буде. Нади тих далеких соколских радника придружује се и Југославенско Соколство !” (9) На челу петроградског соколског друштва био је Феђа Дормидонтов. Друштво је у јесен приредило јавну вежбу, на којој је вежбало 2.000 сокола и соколица. У Владивостоку је соколску делтност водио Ладислав Пулц. Одржана је у Владивостоку јавна вежба о којој су многи руски листови известили као „соколском празнику”. Немачки кругови су соколе називали „белогардистима”.(10)

Совјети су држали соколство под паском због њиховог национализма. Савез руског Соколства морао је у својим правилима испустити одредбу о славенском роду својих чланова и отворити врата сокола свим руским држављанима без разлике вере, народности и језика. Сметало је и име „Соко”. Комунистичка влада тражила је да се у соколска друштва уведе шведски систем теловежбе, јер је по њима соколски систем буржоашки. Та опасност је уклоњена, али је соколски Савез под притиском комунистичке владе морао ступити у “пролетерски савез друштава физичке културе”. Као члан тог савеза Соколство је спадало под комесаријат просвете. Због тога је владина наклада школских књига „Свеобуч”штампала соколску приручну књижицу „Соколски тјеловежбени систем” који је написао брат Вондрачек. Као и сва друштва у Русији, тако су и соколска друштва имала црвене заставе. Чланови, који су наступали у соколским одорама, морали су на својим кошуљама носити велику петокраку црвену звезду. Друкчије се развијао унутарњи живот Соколства. Одржано је у Петрограду у јесен 1923. сверуско соколско веће, које је изабрало старешину и председника просветног оделења Дормидондова, по занимању поморског инжењера. Савез је издавао шест пута годишње своје литографирано гласило, којем је била на првом месту дужност да сачува везе између соколских друштава. Соколство је на селу било без заштите изручено самовољи локалних совјета. Главни непријатељ Соколства био је савез комунистичке омладине (комсомол). Соколи су морали комсомолцима одступити своје вежбаонице и справе. Непрестано су их денунцирали као противдржавног. Са таквим денунцијацима присилили су многа друштва, да промене име и претворила се у „Гимнастичке шпортске кужоке”, „Друштва физичке културе”, … . Овакви случајеви били су многобројни у кавкаској совјетској републици. Насупрот томе ван Русије је било два милиона Руса од којих је велики број вежбао у југословенским и чехословачким соколским друштвима. У чланку „Руско соколство” изашлом у „Соколском вјеснику жупе загребачке” констатовано је да у Руса још није било толико занимање за Соколство као тада. (11) У допису који је добио Шајнер из Петрограда од 1 априла 1922. речено је доста тога између редова : „Пишем имајући пред очима Твоју фографију, коју си даровао брату Султану-Крим-Гиреју, који је умро у великој биједи у фебруару 1920. Наша соколска породица нија имала великих смртних губитака, јер су се соколи показали здравијима од осталих. Али и међу нама има много болесних, н.пр. Ја, старјешина Савеза имам сушицу, а исто тако и сестра О., која је свршила курс Ч.О.С. у Прагу. Уза све то рад код нас уредно и успјешно напредује, соколско се дјело повољно развија. Радимо уједно све, што можемо, како бисмо издржали бој са људождерством у Подручју Волге. Највећи наш недостатак је несташица соколске литературе. У име браће и сестара молим Ч.О.С. за соколске књиге. Не тражимо их бадава; ми ћемо и за Вас чувати нашу додуше оскудну, али ипак драгу нам литературу.” (12) У Тифлису у Грузији је 1898. Лукеш, професор теловежбе у Тифлису, основао соколско друштво. Кад се Грузија ослободила, било је основано на соколским начелима грузинско теловежбено друштво, под именом „Шевердени” које је после одласка Лукеша водио Г. Игњатјев, главни инструктор телесног васпитања министарства Народне Просвете. Само у Тифлису било је 1922. 7 друштава, у Батуму и Кутаису по два друштва, а у девет места по једно друштво. Било је преко 5.000 чланова, а од тога преко 3.000 вежбача. Кад су на власт дошли бољшевици, њихов положај се погоршао. Руски Соко и „Шевердени” подвргнути су Вшевобучи (свеопшта војна обука) и наложено им је да наступају у дане који су за бољшевике били важни. Против њих је био изграђен „Спартак”. Комунистичко друштво младежи је скинуло са соколске зграде све натписе. Издано је наређење 26 новембра 1922. којим се налагало распуштање руског Сокола и друштва „Шевердени”, јер њихова делатност није одговарала духу и захтевима совјетске владе. Сав иметак, зграде, градилиште, справе итд. морале су да буду пренесене у власништво друштва „Спартак”. Тако је завршила 25-годишња делатност Сокола у Тифлису и 5-годишњи рад грузинских Шевардена. (13)

После бољшевичког преврата било је у Русији око 6.000 сокола. Совјетска влада је 1922. дозволила обнову Савеза Руског Соколства и увела соколски систем телесног вежбања у војску. Исте године је Соколство наступило у Петрограду са 2.000 вежбача. Влада је тражила да Руски Соко националне боје замени црвеном. Совјетској влади сметала је соколска идеологија, нарочито идеја словенске солидарности па је 1923. распустила Соколство. (14) Бољшевици су употребили руске соколске предњаке за оснивање гимнастичких друштава “шпартака”, а касније за своју нову “фискултуру”. Власт је прогањала све који су били вође руских сокола. Руски соколи у емиграцији радили су на обнови руског соколства. На VII свесоколском слету у Прагу 1920. учествовало је неколико десетака руских сокола. Настојањем професора Јастребова основано је у Прагу руско гимнастичко соколско друштво. Повратком др. Вергуна из Америке друштво је почело да ради. Оснивана су соколска друштва у свим крајевима где се налазила руска средњошколска и високошколска омладина, у Чешкој, Југославији, Бугарској, Балтичким државама и Француској. (15)

Чехословачки соколи су организовали прикупљање помоћи за избеглице из Русије. Сабирањем прикупили су готово пола милиона круна 20. марта 1922. (16) Соколску идеју у Русију унели су Чеси, који су у великом броју били учитељи гимнастике у средњим школама. ЧОС је подржавала везе са свим соколским радницима у Русији, и систематски се бринула за соколску пропаганду у Русији. После Првог светског рата велики број руских сокола пријавио се у југословенска и чешка соколска друштва. Почели су помишљати на оснивање сопствених друштава. Али су увидели да су технички премало извежбани па су ступили у југословенска и чешка друштва. Организовали су своје пропагандне одсеке. Касније су основали Савез руских Сокола у емиграцији, на челу са професором Вергуном. Радили су на припреми сопственог слета у Чешкој приликом Жижкове прославе. (17)

Са потпором ЧОС-а и чехословачке владе одржан је у Прагу састанак делегата руских Сокола изван Русије. Састанак је сазвао „Руски Сокол” у Прагу. На петодневној конфренцији расправљало се о оснивању јаке руске соколске организације у емиграцији. Учествовали су делегати из Југославије, Чехословачке, Немачке и Бугарске. Конференцију је водио Вергун, а делегате је у име ЧОС поздравио старешина ЧОС-а др. Шајнер. Др. Остроговски је предавао о теми : „задаћа и уплив соколске мисли на одгој омладине”. Професор Магеровскиј предавао је о раду руских сокола у емиграцији. На конференцији је примљена идеолошка основа руског соколства, која се оснивала на руском национализму. Средиште руског соколства у емиграцији било је у Прагу, одакле су се давале све упуте за систематски рад. Руско Соколство било је саставни део чехословачког и југословенског Соколства, у којима су имали посебне руске одсеке са посебним задатком да шире соколску идеју међу руским емигрантима. (18)

Прашки руски Соко издавао је лист „Руски Сокол у иноземству”. У првом броју листа Вергун писао је о првом наступу петроградског сокола 1909. Описан је и први конгрес руског Соколства у емиграцији. У листу је био објављен позив на слет у Прагу 28 јуна 1924. као и извештаји из руских друштава у Чехословачкој и Југославији. (19) Са своје стране ЧОС је одлучила да позове све соколске учитеље и предњаке који су били соколски наставници у Русији, да опишу повест свог деловања на ширењу Соколства у Русији, као и о раду друштава у предратној Русији. На тај начин хтели су да сакупе грађу која је требала да послужи за повест руског сокола. (20) Слет руског Сокола у емиграцији одржан је 6 јула 1924. у Прагу. Учествовали су Руси, Чехословаци и соколи из Југославије. На слету су били и руски емигранти из Југославије. Слет је одржан на стадиону Жижковског Сокола у Прагу. Др Вергун, староста руског Сокола у Прагу, истакао је, да је соколска идеја најкасније продрла ка Русима, али зато је могла рачунати са великим развојем. У часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” истицали су да су се просте вежбе и игре руских девојака због оригиналности допале. (21) На међуслетским утакмицама ЈСС у Београду наступили су први пут као самостална соколска организација и “Крајевна Свеза руског соколства у Краљевини СХС”. Најбоља су била руска соколска друштва из Београда и Земуна На Видовдан сви руски соколи учествовали су у простим вежбама, а одио Сокола кримског кадетског корпуса изводио је вежбе на ручама.Наступа су и руска деца. Учествовање на међуслетским утакмицама искористили су руски соколи да се састану. Било их је из свих крајева Југославије. Пред београдском столном црквом одржали су 28. јуна збор. Поздравио их је страроста руског Сокола у Југославији генерал Пољански, који је истакао пожртвовани рад и велико значење руске тробојнице за соколску идеју. Изручио је старости руског сокола у Загребу Манакину руску заставу. Након свечаности ишли су руски соколи са својом заставом и музиком кримског кадетског збора на стадион. (22)

У Соколској жупи Београд приредили су руски соколи предњачки течај. Из руског кадетског корпуса у Белој Цркви било је 7 течајаца. Течај је водио бивши официр Ербенове школе у Петрограду Камбулин, по часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” најбољи соколски стручњак у руском соколству. Камбулин је био учитељ гимнастике на гимназији у Неготину. Соколи су упутили молбу министарству просвете да постави Камбулина у Београду, одакле је могао да организира руско соколство. Соколство је са успехом пропагирано у руском кадетском корпусу у Белој Цркви и девојачком заводу у Великој Кикинди. Соколи у Југославији радили су руку уз руку са руским соколима. (23)

Соколска штампа пратила је и рад руских сокола изван Југославије. У Литванији била су два руска соколска друштва. (Ригу и Двинск) Двинско друштво основано је у априлу 1928. од 7 чланова, до 1935. било је преко 100 активних чланова. Било је чланова Руса али и много Пољака, који нису имали своје соколско друштво. Двински соко основао је неколико соколских чета. Чета у Рјежицама имала је преко 150 чланова, у Љуцину 80, у Слостоку 30 и у чети Јакобштат 25 чланова. Чета у Слостоку је била изразито сеоска. Било је занимања за соколство по руским селима у Литванији. (24) По часопису „Соколски Гласник” из 1936. Руско соколско друштво у Риги, могло се убројити међу најбоља руска емигрантска друштва. Друштво је окупило велики број Руса, и бринуло се о ширењу руске мисли и то међу руским сељацима у околини града. Приредили су теловежбачку академију. Вежбачи су у руским народним ношњама извели руске народне песме. (25)

Крајем децембра 1923. на иницијативу руских сокола у Прагу и уз помоћ ЧОС. био је приређен први конгрес представника руског соколства у иноземству. Било је 40 делегата из Прага, Брна, Моравске, Трибове, Загреба, Љубљане, Земуна, Панчева, Берлина, Париза и Батума (тада Совјетска Русија). У иностранству је регистровано 2.500 сокола. На конгресу је установљена идеологија руских сокола: „Приступајући к организацији руских Сокола у иноземству са жељом, да уједини и учврсти све силе рускога народа ради националног препорода Русије и велике идеје славенског јединства – конгрес потврђује само вјечне принципе Соколства по традицији Тирша и сагласно с резолуцијом Чешког Соколства из год. 1910. Наш рад није нипошто за ову или ону партију, него рад за сав народ. Његова се основа не може да промјени. Соколство мора, да сачува своји потпуну самосталност и да се брине, да његови чланови не одступе од Основних начела Соколства.” У Југославији били су Покрајински управни одбор – Земун, 8 одсека : Загреб, Земун, Панчево, Љубљана, Нови Сад, Београд, Вел. Кикинда, Прокупље и Сарајево. 23 гнезда : Бугојно, Винковци, Г. Радгона, Дарувар, Д. Михољац, Дубровник, Карловац, Књажевац, Крагујевац, Неготин, Нови Пазар, Осијек, Приједор, Самобор, Скопље, Сплит, Тетово, Шабац, Вуковар, Кримски и Сарајевски кадетски корпуси, Харковски и Донски девојачки институти. Приликом покрајинског слета Југословенског соколства 15 августа 1924. и II. Сабора ЈСС одржан је први састанак свих руских соколских одсека у Југославији. Представници Чешког и Југословенског Соколског савеза признали су 18 августа 1925. Руски Соколски Савез као пуноправан. На заједничкој седници са представницима Пољског Соколског Савеза закључили су оснивање Славенског соколског савеза. Стварање РСС омогућило је остварење главне мисије соколства : Уједињење свих славенских сокола. (26) Руски соколи редовно су учествовали на соколским слетовима у Југославији. На Трећем слету Соколске жупе Мостар одржаном 7 и 8 јуна 1925. учествовали су руски соколи донског кадетског корпуса из Билеће са својом музиком. (27) На слетовима Банатске жупе масовно су учествовали заводи избегли из Русије и руски соколи. У Вршцу је 28. и 29. маја 1927. одржан VI слет Банатске соколске жупе. На слетишту је дванаест тачака вежбало 3.385 вежбача сокола, војника, ученика средњих, стручних грађанских и основних школа и руских завода. У вече је била академија са забавом. Од 3.385 вежбача било је само 721 вежбача из Ј.С.С. на јавној вежби и обема академијама, али су исти вежбачи вежбали у више разних тачака. (28) У Краљевини СХС руске избеглице су биле одушевљено дочекане од становништва. У Панчеву је постојала Руска болница. Основан је одбор од свих хуманих и културних установа и друштава да приме руске избеглице. Чланице Кола Српских Сестара организовале су свечан дочек избеглицама. Прикупљале су прилоге како у новцу тако и у намирницама и уједно држале кухињу. Од тада је Коло давало сталну месечну помоћ од 100 динара Руској трпези. (29)

У соколском друштву у Боговићевој улици бр. 7, у Загребу, било је 14.5.1927. увече свечано полагање заклетве руских сокола својој застави. Завет су полагали у присуству чланова руског сокола, чланова Сокола I и загребачке и руске публике. Соколи су били у дворани поређани у одори за вежбање. Пред њима су стајали начелник Михајло Хлопин, секретар Никола Риков и барјактар Драгутин Шиц. Старешина Виктор Манакин говорио је о идеји која је окупљала руске соколе. Идеја је служити руској отаџбини. Истакао је : „Нека никога од нас не смета, што нас је мало. Ниједан покрет није почео са мноштвом. Маса руских емиграната није још схватила соколске лозинке, али они, који су већ приступили соколском раду, нека иду чврстим кораком напред, јер је чврста воља и устрајан рад те наша соколска идеја морају побиједити. У нашем соколском раду нисмо осамљени, јер смо у редовима југословенских Сокола, међу којима видимо много схваћања за наш положај и за наше идеје. Кад ћемо се једном вратити у домовину, питати ће нас они, који су остали код куће, што смо радили у емиграцији. А ми ћемо са поносом одговорити, да смо научили, да будемо славенски соколи.” Руски су соколи изговорили завет : „Добровољно приступам у редове Руског Сокола. Ја потпуно усвајам соколску идеју уопће па тако и Руског Сокола, те се обвезујем : чувати руско име и са достојанством носити име Руског Сокола као борца за руску националну идеју – бити исправним чланом својега соколскога друштва и покоравати се свим одредбама соколског устава и соколске дисциплине; – у свом животу и раду тежити к свестраном култур. развитку свога народа и духовном уједињењу Славенства; – бити спреман не само стварно вршити дужности сокола и свестрано развијати себе за службу свом народу, него и у потреби жртвовати себе за добро и величину Русије. Обавезујем се на вјерност тробојном барјаку као симболу моје отаџбине и Руског Сокола”. Сви су соколи примили руком руску заставу а затим потписали завет те се руковали са старешином. Старешина Виктор Манакин поздравио је публику. Споменуо је да је требало савладати разне тешкоће и пасивност руског друштва према соколској мисли, пре него је дошло до завета руској застави и и руској националној мисли, врховној тачки соколског рада. То још није било доста : „Далек је и тежак пут до коначног циља руских сокола. Они морају да послуже успостави слободне и велике Русије, да опет преузме велику улогу у хисторији Славенства. Баш на данашњи дан (14.V.) је тачно 50 година, што су Руси започели били рат против Турака за слободу балканских Славена. … Али не, великој, препоређеној Русији, мајци Славенства, намијењен је данашњи завет руских сокола. Драго нам је, да тај наш завет можемо положити у присућу домаће загребачке публике, јер знадемо да наша идеја и наше боли, јесу уједно и ваша идеја и ваше боли, и да ћемо јединствени бити у одлучном часу и до краја.” Говор старешине руског сокола је поздрављен пљеском. У име Соколске жупе Петра Свачића поздравио је Анте Рубеша руске соколе као носиоце славенске мисли. Истакао је улогу Русије у ослобођењу балканских словена. Желео је да загребачки руски соколи, кад се буду вратили у отаџбину, прошире соколску мисао целом Русијом. Победом славенске мисли сузбит ће се пресизања на Балкану. Приређена је академија. Вежбачи на пречи извели су једну заједничку и једну слободну вежбу са много вештине и елеганције. Вежбе са копљем петорица – три састава. Јанић је увежбао „Дискоболос”. Свечаност је завршена око 10 сати увече. (30)

Чеси су ширили соколство код свих словенских народа. Руска бирократија дуго је ометала оснивање соколских друштава у Русији. Руски соколи пријавили су се да буду добровољци у руској војсци у Првом светском рату. Већина њих погинула је у рату. После доласка бољшевика на власт руски соколи били су прво забрањени па кратко време допуштени. Међу бројним руским избеглицама које је примила Југославија били су чланови руског сокола. Соколи у Југославији тежили су да им на сваки начин помогну. Прво су радили у већ постојећим соколским друштвима а после су оснивали своје секције у оквиру друштава а затим посебна руска соколска друштва. Руски кадетски корпуси и девојачки институти, повукли су се заједно са белом армијом из Русије и прешли у Југославију. У њиховим редовима оснивана су руска соколска друштва. У Краљевини СХС руске избеглице су биле срдачно дочекане од становништва. Деловали су и у руским заводима који су дошли у Југославију. Сви руски соколи полагали су завет руској застави и руској националној мисли, врховној тачки њиховог соколског рада. Тежили су да дају свој допринос успостави слободне Русије, да она опет преузме велику улогу у историји Славенства. Соколска штампа пратила је активности и судбину руских сокола у Краљевини СХС. Пред наступањем партизана и Црвене армије 1944. велики део руске емиграције побегао је из Југославије.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Н.Д.Д., „За руске Соколе !”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1922, бр. 1, стр. 28; „Руско соколство у нашој држави”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15 децембра 1926, бр. 23, стр. 247;
2. „Српски Соко“, Сремски Карловци, 13. (26) јануара 1910, бр.6, стр. 120;
3. „Српски Соко“, Сремски Карловци, 8 (21) маја 1911, бр. 7, Год. V, стр. 119;
4. Анте Брозовић, „Хисторија Соколства”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март-април 1926, бр. 3 и 4, стр. 40;
5. Бранислав А. Жорж, „Реч о руском соколу”, „Око Соколово“, Београд, децембар 2005, бр.23-24, стр.23; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник”, I, Београд, 1934, стр. 185;
6. Анте Брозовић, „Хисторија Соколства”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март-април 1926, бр. 3 и 4, стр. 40;
7. „Двадесет година Савеза руског Соколства”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1. јануара 1931, бр. 1, стр. 2;
8. „Руско соколство”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, април 1924, бр. 4, стр. 109, 110; „Двадесет година Савеза руског Соколства”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1. јануара 1931, бр. 1, стр. 2;
9. Душан М. Богуновић, „Преглед и пораст Свеславенског Соколства.”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, април 1922, бр. 4, стр. 54, 55;
10. „Руско соколство”, „Соколски слет у Владивостоку”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, октобар, новембер и децембар 1922, бр. 10, 11 и 12, стр. 282;
11. „Руско соколство”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, април 1924, бр. 4, стр. 109, 110;
12. „Соколство у Русији”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1922, бр 7, стр. 179, 180;
13. „Соколство у грузинској републици”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, децембар 1923, бр. 3, стр. 54;
14. Бранислав А. Жорж, „Реч о руском соколу”, „Око Соколово“, Београд, децембар 2005, бр.23-24, стр.23;
15. „Двадесет година Савеза руског Соколства”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1. јануара 1931, бр. 1, стр. 2;
16. Вилко Шафранек, „Данашњи соколски живот у Чехословачкој”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1922, бр. 3, стр. 28;
17. „Соколство међу руским емигрантима”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1924, бр. 7, стр. 191;
18. „Руско Соколство у емиграцији”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар 1924, бр. 1, стр. 21,22;
19. „Руско Соколство у емиграцији”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1924, бр. 6, стр. 164;
20. „Повијест руског Соколства”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1924, бр. 6, стр. 166;
21. „Слет руског Сокола у емиграцији”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб аугуст 1924, бр. 8, стр. 238;
22. „Успеси Руског соколства”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Аугуст-Септембер 1925, бр. 8 и 9, стр. 186;
23. „Руско соколство у Југославији”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1926, бр. 6 и 7, стр. 140;
24. „Руско соколство у Литвији”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 5 новембра 1935, бр. 42, стр. 2;
25. „Разне вести из словенског соколства”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 24 јануара 1936, бр. 4, стр. 2;
26. В.Манакин (Загреб), Руски Соко и његова задаћа у иностранству”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр.39-41;
27. „Трећи слет соколске жупе у Мостару”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1925, бр. 7, стр. 143;
28. А.Т., „VI. слет Банатске Соколске Жупе”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Аугуст 1927, бр. 8, стр. 110;
29. Секретар Анкица Јаковљевић, „Коло Српских Сестара – Панчево”, „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, њихових одбора у земљи и сродних друштава за 1938/39 пословну годину”, „Вардар, календар за 1940“, Београд, 1939, стр.59;
30. „Свечани завјет руских Сокола своме националном барјаку”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1927, бр. 6, стр. 77;